Васкрс или Ускрс, како се овај празник најчешће лаички назива, најважнији је хришћански празник. Многи од нас мисле да се Ускрс слави три дана, почев од Великог петка па закључно са Великом недељом. На неки начин то је тачно, али ипак то је само централни, најбитнији део прославе овог празника. Ускрсу претходи дуг припремни период – пост, тј. жртвовање одрицањем одређене хране, пића и уживања. Тиме се врши телесна и духовна припрема за достојну прославу Васкрса.
Припремни период или предускршњи период траје седам посних недеља (седмица). Свака седмица има своје место у припреми за овај празник у години, а у Војводини и посебно име. Тако, прва седмица се назива Чиста недеља зато што се тада чисти све од масноће, пре свега судови у којима ће се припремати посна јела. Затим Пачиста седмица јер је све почишћено од масноће. Следи Крстопоклоњена недеља, четврта недеља је Средипосна, у средини је поста. Након ње Глувна, јер се на глувни четвртак везују звона, а одвежу се тек на Велику суботу последње недеље. Шеста седмица поста је Цветна, а седма је Велика. Васкрс је на крају седме недеље, и то увек у недељу, али датум који се мења.
Последњи дан када се једу масна јела јесте недеља, тада су Беле или Ускршње покладе, дан после тога, тј. у понедељак је прва седмица Ускршњег поста, Чиста недеља. Поклада има онолико колико има постова у години. Ускршње покладе обилују народним обичајима, који немају додирних тачака са званичном религијом, односно црквом. Разлог за то је њихова старина. На Беле покладе укућани су се штитили од вештица и разних болести примењујући различите магијске радње и враџбине. У заштитним, превентивним поступцима предузиманим на Беле покладе пресудна је била улога јајета – симбола рађања, живота и белог лука – моћног заштитника од вештица.
Тако је данас у великом делу Војводине остао обичај да се на покладе једу барена јаја, барена шунка и пеку крофне, последњи масни колачи јер почиње пост. Улога “ покладних“ јаја је жртвена, да не остану после Поклада јер су то “вештови“, обичај је да се сва јаја у домаћинству потроше до Поклада јер ће само из “нових“ јаја након Поклада васкрснути живот.
У току Ускршњег поста најзначајније су Чиста, Цветна и Велика недеља. У току Цветне недеље сређују се баште и вртови, сади се цвеће али се не сеје оно поврће које има цвет (нпр. краставци и тиквице) јер се сматра да неће имати добар плод већ само леп цвет.
Као што је већ и речено, централна прослава најсрећнијег хришћанског празника јесте последња Велика недеља у којој сви дани добијају епитет “Велики“. Током ове недеље је врло строг пост те су трпезе биле сиромашне. Од посних јела најчешће се кува пасуљ, поред тога погача, компот, ваљушке и кокају се кокице. Иако је већина обичаја и веровања која су везана за овај празник паганског и многобожачког порекла, Српска православна црква усвојила је неке ритуале и дала им хришћански печат, а народ је то прихватио. Будући да се Велики петак у тој недељи сматра даном када је Исус Христ разапет на крст, сви обичаји се одвијају у знаку тог тужног догађаја. Тако, у појединим деловима Србије веровало се да се на Велики петак све зауставља – воде и ветрови, а земља се тресе. То је дан највеће жалости, није се пило вино, јер се сматра да се тако пије његова крв. Забрањен је био рад и у кући и на пољу, једино што је било дозвољено јесте припрема за прославу Ускрса, пре свега фарбање јаја.
Само фарбање јаја јесте специфичност овог празника и тај посао није обављала једна домаћица него се скупи неколико жена. Јаје се сматра симболом рађања новог живота. Раније су се фарбала у неколико боја које су биле природно добијене док се данас то не може срести. Тако се црвена боја добијала из броћа, коре стабла шљиве или трешње док се жута боја добијала из луковине. Такође, украшавала су се и разним зеленилом, које чврсто припојено помоћу уља или беланцета за љуску јајета након фарбања оставља отисак и шаре. Након фарбања, премазују се машћу како би имала што већи сјај. Прво јаје се фарба црвеном бојом, оно се назива “чуваркућом“, чува се целе године и како му само име каже, чува кућу и укућане. У неким крајевима Србије, обичај је да се чуваркућа до ускршњег јутра чува у чинији са водом, а онда се том водом умију укућани, нарочито деца, како би били здрави. Претходна чуваркућа се закопавала у њиви ради заштите усева, а за разлику од осталих крајева, у Банату се није давала пастирима да не би стока боловала у току године.
Ускршња традиција у Србији везана је за окупљање породице и наклоњена је најмлађим укућанима. Тако се они за Ускрс даривају и за њих се фарбају не само кокошија него и морчија, гушчија и пачија јаја да би мамило пажњу јер та јаја дођу као нека “маскота“ у односу на обична.
Међутим, многи ускршњи обичаји у нашој земљи током времена комунизма нису се могли јавно манифестовати те се у већини домова Ускрс није обележавао и славио. Такође, потрошачко друштво наметнуло је неке нове модерне обичаје и потиснуло старе, тако да се сада све ређе срећемо са правим оним истинским. Један од покушаја обнове ових обичаја јесте незванично светско првенство у туцању фарбаним ускршњим јајима које се од 1991. године одржава у Мокрину, али опет Мокринчани имају своје обичаје и то је ипак прича за себе.