U nastavku ove pete večeri sa ne baš najsrećnijim početkom smo imali priliku da se opet susretnemo sa produkcijskom zavrzlamom: Zašto nešto rešavati jednostavno kad može i komplikovano? Ponovo je publika smeštena na pozornicu ovoga puta velike scene “Jovan Đorđević”. Ako smo za “Carstvo nebesko” i “Jami district” mogli da nađemo nekakvo opravdanje u rediteljskom postupku, manifesnosti, prisnosti itd. ovde nam baš nije nikako jasan razlog zašto uskratiti čujnost publici i učiniti zahtevnu glumačku igru nepreglednom?! Mislim da nema suvislog odgovora na ovo pitanje, posebno je publika bila malo pri kraju živaca kad je ponovo prilikom prolaska prvih zvaničnih vrata, te kontrole karata bila prisiljena da ponovo desetak minuta stoji, bez ikakvog opravdanja, u skučenom prostoru pred ulazom u improvizovano gledalište, da bi se nakon toga u stampedu upustila u borbu za koliko/toliko pristojne uslove praćenja predstave?! Nekako sam skloniji mišljenju da se približavanje atmosferi u kojoj se dešava neka predstava postiže nekim drugačijim pozorišnim sredstvima… hm, hm?!
U ovoj šestoj po redu predstavi, u takmičarskoj selekciji, smo imali priliku da se suočimo sa ekspresionističkim dočaravanjem poslednjih trenutaka života slavnog srpskog pesnika Vladislava Petkovića –Disa po tekstu još jednog čačanina, Aleksandra Jugovića koji je veći deo svoje karijere posvetio proučavanju Disovog života i dela mada je u javnosti poznatiji po političkoj karijeri koju ćemo ovom prilikom ostaviti po strani. Za sam tekst, pozorišnim žargonom, možemo reći da “ima štofa” koji je ovoga puta Boban Skerlić u svom filmsko/scenarističkom maniru uprizorio na pozorišnoj sceni. Rediteljski postupak po svemu sudeći ima svoje puno opravdanje, bar u onom delu koji je dopirao do dela neprivilegovane publike koji nije uspeo da se izbori za prvih pet/šest redova, kroz izdvajanje košmarnih scena poslednjih trenutaka života velikog ne shavćenog, bolje rečeno ne snađenog pesnika, od njegove poezije koji je ostavljen za finale a koje Sergej Trifunović ume i može da sjajno iznese u šta smo se, na sreću, uverili u nekim drugim prilikama.
Definitivno nisam baš siguran koliko je opravdano da posle, pod ovim uslovima, gledanja predstave iznosim sudove o ostalom delu glumačkog ansambla ali po svemu sudeći izgleda da su pošteno odradili svoj deo posla mada je sve to više ličilo, u pojedinim momentima, na pristojnu monodramu, uz asistenciju solidnog glumačkog kolektiva. Nekako upečatljivo i zaumno bejaše rešenje da je jedino DIS obuven uz to razvezanih pertli za koje nismo sigurni da bi ih uspeo sam da veže bez pomoći mlađahne, prisutne učiteljice,što nam potvrđuje adekvatno kostimografsko/rediteljsko razmišljanje. Ovome možemo dodati i izuzetno rediteljsko rešenje scene sa majkom i njenom kosom kao onostrani razgovor u poslednjim trenutcima pesnikovog života.
Sve u svemu nismo baš uspeli, iz pomalo nerazumljivih razloga, da vidimo sve šta nam se ovoga puta pokušalo ispričati ali smo sigurni da ćemo sa zadovoljstvom pogledati ovu, izgleda dobru predstavu, ukoliko nam se ukaže prilika, u nekim adekvatnijim uslovima!!!
Ps. Ocena publike za predstavu Ljudi od voska – 4,62
Pozor! Pozorje! –Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.