ВАЊА ВУЧЕНОВИЋ: ЗАПАДЊАЧКО ПОНИШТАВАЊЕ СРБИЈЕ

Србија, како последње информације говоре, неће присуствовати обележавању осамдесете годишњице од почетка Другог светског рата, 1. септембра у Пољској. Позиви су упућени само чланицама ЕУ, НАТО и Источног партнерства. За Србију у овом одабраном друштву очигледно да нема места. Скандалозно, али, опет, на западу ништа ново.

Ако ћемо скроз поштено, таквог позива на протоколарно адекватан начин није било ни у Паризу у новембру 2018. године на прослави стогодишњице победе у Великом рату када је српски председник понижавајуће „бачен“ у тамо неки скрајнути споредни ред.

Зато су, у исто време, хрватска председница Колинда Грабар Китаровић и „косовски председник“ Хашим Тачи смештени у вип редове. Очито, према заслузи. То су баш истински представници земаља победница у Првом светском рату и ударне песнице тзв. антихитлеровске коалиције.

Сетићете се како су тада пљуштале бујице немуштих извињења и оправдања Србији због тобожње грешке коју је направио француски протокол. Сви ми који се још увек не копчамо на леђима и који ишчитавамо гестове те врсте између редова, знали смо да је реч о јасној и помало подмуклој стратегији омаловожавања Србије и њеног доприноса у Великом рату.

Ово поновно непозивање Србије уопште не би више требало да изненађује. Уосталом, позив није добила ни једна Русија, која је за ослобађање Пољске од нациста дала животе својих 600.000 најбољих синова.  Зашто би, уоште, по тој логици, једна мала и недостојна Србија била позвана. Беспредметно је расправљати о српским жртвама. Ионако то више никога и не занима. Свет је напросто слеп за српске жртве.

Они који су пресудно утицали на победу у том стравичном рату 1945. године, данас очигледно нису део владајућег идеолошког кружока. Некадашњи победници су данас вредносно неприхватљиви, а некадашњи поражени, условно поражени, само  су привремено заустављени, али није заустављена и њихова идеологија која је суштински уткана у политичко – економске и идеолошке темеље послератне, а данашње бриселске Европе.

Закључак је бар за мене –  недвосмислен. Трећи Рајх је побеђен, и то само условно, како би на његовим темељима био саграђен један нови, моћнији западњачки четврти рајх? Ревизија целокупног XX века, прекрајање старих и писање неких нових „прилагођених“ историја у којима смо као народ потпуно избрисани и поништени, дешава се „ин виво“ пред очима свих нас.

Бришу нас и у садашњости, на различите начине, бескомпромисно. Да ли смо свесни те чињенице и шта би још требало да се деси да бисмо се тргли из бескрајног сањарења и коначно освестили.