ZAŠTO ALISA UBIJA JELENA?

ALISA – po motivima romana Luisa Kerola “Alisa u zemlji čuda” i “Alisa u zemlji ogledala”

reditelj: Laslo Bočardi, scenograf: Jožef Barta, kostim: Žužana Kiš, dramaturg: Žolt Benedek, koreograf :Noemi Bežan, vizuelni efekti: Andraš Ranc, ton: Sabolč Joži, svetlo: Čaba Horvat, asistent kostimografa: Beatriks Cirjak; muzika: “sZempöl Offchestra” (Erš Albert Nađ, Magor Bočardi, Aron Ferenc, Almoš Gašpar, Bence Konja-Ite, Lehel Vitaljoš) koprodukcija: Pozorište “Tamaši Aron” & sZempöl Offchestra” – Sfântu Gheorge (Sveti Đorđe) Rumunija

igraju: Janka Korodi, Aron Becaši, Agneš Benedek, Anamarija D. Albu, Deže Derži, Gabor Erdei, Žuža Gajzago,  Jožef Kolčar, Kati Kovač, Laslo Matrai, Alfred Nađ,  Đenđi Ferenci Pal, Tibor Palfi, Mađaroši P. Imola, Endre Rac, Laslo Sakač, Hajnalka Salma, Žužana Vaš

Šesti dan Međunarodnog pozorišnog festivala jezičkih manjina-SINERGY#WTF 2 je obeležila “Alisa” inspirisana svima dobro znanim pričama/romanima Luisa Kerola “Alisa u zemlji čuda” i “Alisa u zemlji ogledala”. Mislim da bi na osnovu tumačenja autorske ekipe ovaj komad pre mogli da nazovemo Alisa NA Zemlji… a sami da se upitamo da li je to zemlja čuda ili nama neka poznata, pomalo slična, planeta ovoj na kojoj obitavamo. Ova snažna psihodelična priča bazira se na žestokoj ali izvrsnoj a Boga mi poprilično glasnoj muzičkoj podlozi. Da ne bi bilo iznenađenja organizatori tj. producenti su publici pri ulasku besplatno delili sterilisane tampone za uši sa kojima se u poslednje vreme možete susresti na koncertima svetskih mega zvezda hardcore muzike.

Foto: Srđan Pabllo Doroški

Osnovna odlika pravih lidera je u tome da ne insistiraju na tome da oni budu u prvom planu te da nameću svoj koncept kao jedino moguće ili apsolutno rešenje. Ako malo razgrnemo sinoć viđeno i pročitamo između redova možemo zapaziti da se reditelj Laslo Bočardi vrlo vešto vodio upravo tim i takvim postupkom. Ponudio je provokativnu temu mladim, kreativnim saradnicima i dao im potpunu slobodu a zatim iz senke usmeravao i kanalisao njihove ideje pa na kraju sve to povezao i uobličio u jednu koherentnu celinu. Shodno tome na sceni u prvom planu imamo sZempöl Offchestra” ali vrlo precizno pozicionirani na levu i desnu stranu tako da ne ometaju tok radnje već su i aktivni saučesnici a ne pasivni posmatrači i “nužno zlo” u čitavoj priči kako to obično rešavaju reditelji kada se suoče sa “živom muzikom” na sceni.

Foto: Srđan Pabllo Doroški

Sledeći, ne manje bitni, element ove priče su vizuelni efekti koji sve vreme trajanja vrlo efektno boje i pojačavaju psihodelični koncept, potpisuje ih Andraš Ranc a ono što je uočljivo da je autor vizuelnih rešenja bio u dosluhu sa scenografom Jožefom Bartom. Na sve to kad dodate izvanredne maske, šminku i kostimografska rešenja Žužane Kiš jasno je da se radi o izuzetnoj produkciji. Ne smemo zaboraviti ni veoma skladna svetlosna, tonska, koreografska i korepetitorska rešenja koja daju posebnu dimenziju i neophodan doprinos realizaciji ovog timskog rada koji može poslužiti kao primer načinu kako se dolazi do uspešnih rezultata. Ovo piskaralo se nekada ozbiljno bavilo proučavanjem liderstva kao veštine u menadžmentu pa bih na osnovu tih saznanja mogao da ovaj projekat predložim kao model kako se znalački predvodi i usmerava kolektiv ka značajnim, uspešnim  i veoma kvalitetnim rezultatima.

Foto: Srđan Pabllo Doroški

 

“Šlag na torti”, naravno, čini glumačko/pevački deo ansambla predvođen Alisom koju tumači Janka Korodi. Svi članovi ansambla odrađuju svoj deo posla toliko žestoko i tačno i svi su do kraja precizni u svojim rolama da bi bilo neukusno izdvojiti nekoga posebno.

Na kraju da apsolviramo sinoć viđeni projekat “Alisa je ikonična priča o prelaženju granica. Možemo joj pristupiti kao priči tinejdžerskog traumatičnog otkrivanja tela, kao opisu prve psihodeliče avanture ili kao panično otkrivanje nevidljivih dimenzija, ali svakako priča u kojoj je neko uveden u jedan nepoznati svet” kako se navodi u programskoj knjižici sa čim se apsolutno slažem i samo bih dodao:

Može ova predstava nekome da se svidi ili ne svidi, možda je nekome preglasna, mi stariji smo se odučili ili smo zaboravili osećaj kada vam bas gitara pomera želudac ali to je jedna čvrsta, tačna produkcija kojom se može podičiti teatar “Tamaši Aron” a ne bi je se postideli ni mnogo veći i poznatiji teatri u svetu.

Foto: Srđan Pabllo Doroški

Ovakvo tumačenje znamenitog Kerolovog romana postavlja veoma teška pitanja sa kojima se svaki pojedinac pre ili kasnije u neumitnom procesu odrastanja mora suočiti a to da li se mi slažemo sa ponuđenim aluzijama i odgovorima je neki “drugi par rukava”. Hteli mi to da priznamo ili ne ovaj život i okruženje nas tera da moramo pre ili kasnije preuzeti odgovornost za postupke i odluke koje donosimo a to da li moramo da “ubijemo dete u sebi” ili treba da čuvamo svoje snove je domen metafizike u kojoj se svi snalazimo na sebi sopstveni način i po tome se razlikujemo od slučaja do slučaja: “Sve je to relativno, moj Alberte…”

Foto: Srđan Pabllo Doroški

No da ne bi smo mnogo pametovali navešću još jednu rečenicu iz kritičkog osvrta citirajući Festivalski dnevnik “Refleks 4” koji sam pronašao u programskoj knjižici sa kojom se u potpunosti slažem: “Uprkos činjenici da je režiser bio inspirisan svojom trinaestogodišnjom ćerkom, i da je predstavu pre svega namenio mlađoj publici,ovo je komad koji bi svako trebalo pogledati!”

Foto: Srđan Pabllo Doroški

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković