Свети Георгије или Свети Ђорђе (280–303), кога славимо 6. маја, био је римски војник у гарди цара Диоклецијана. Мученички је страдао током прогона хришћана. У хришћанству се прославља два пута годишње: у пролеће на Ђурђевдан, и у јесен на Ђурђиц. По броју оних који га славе, Свети Ђорђе је друга слава код Срба, одмах после Светог Николе.
Верује се да је Свети Георгије рођен 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто је урадио и у Палестини, пустивши слуге и завештавши сиромашнима своја имања и богатства.
На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону, а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.
Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар. Међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере.
Цар тада наређује да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везали су га за такав точак док се точак са њим окретао и то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили да није мртав, цар наређује да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана, да би сагорео. Након три дана, када су га откопали, увидеше да је и даље жив.
Диоклецијан затим одлучује да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа. Атанасије се одазива цару и припрема два напитка – један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се и даље није покоравао, а онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе опет остаје жив. Убијен је 6. маја 303. године.
Године 494, Ђорђе је проглашен за свеца, од стране папе Гелазија I (492-496).У хришћанској иконографији Свети Ђорђе се још од VII века приказује као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем у десној руци. Од IX века се појављује још један приказ Светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска прилика у господском оделу како стоји. Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво. Приказ Светог Ђорђа који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – „Ђорђе и аждаја”.
Култ Светог Ђорђа се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лиди Палестинској, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током IV века, култ Светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно римско царство, а у V веку и на Западно римско царство. Године 494, Ђорђе је проглашен за свеца.
У време цара Константина, хришћани града Лиде и околине су сазидали цркву коју су посветили Светом Ђорђу. У ту цркву су приликом њеног освећења, из Никомедије, пренели његове мошти. Успомена на овај догађај се празнује 16. новембра, код Срба познат под именом Ђурђиц.
Храм Светог Ђорђа у Лиди је срушен 1010. године, али су га крсташи обновили. По црквеном учењу, 16. новембар је дан када је обновљен Храм Светог Ђорђа у Лиди, где је положено његово тело. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен од стране исламских снага султана Саладина. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.
После крсташких ратова у XII веку, култ Светог Ђорђа је пренет у Енглеску. За време краља Едварда Трећег од Енглеске, који је 1348. основао витешки Ред Гартера, Свети Ђорђе је постао и заштитник енглеске државе. Веома је слављен код Срба, који га често називају и Свети Ђурађ.
Свети Ђорђе је данас поштован као заштитник многих држава и градова у Европи, професија и организација. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода.
Извор: снновине