Zvanična selekcija 63. Sterijinog pozorja je završena igranjem Drame Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane u selekciji “Krugovi”, višestrukog dobitnika Sterijinih nagrada u više kategorija, Dušana Jovanovića. Jedna od ukupno šest mu je pripala upravo za tekst drame Zid, Jezero(1990) koji smo imali priliku da vidimo ovoga puta u rimejk izdanju koje potpisuje mladi reditelj iz Beograda Miloš Lolić.
Kao što se dalo pretpostaviti ova drama odudara od svega viđenog tokom ovogodišnjeg Pozorja a to je po mišljenju ovog piskarala imalo svoje zašto. Mislim da je selektor uvrštavajući u svoj izbor ovaj rimejk hteo da nas podseti da smo, bar mi koji duže pamtimo, nekada živeli u nekoj drugoj zemlji u kojoj su teme bile sasvim drugačije prirode od onih kojima smo danas okupirani u zemlji u koj sada živimo. Relevantni dramaturzi i pozorišni stvaraoci su se bavili nekim drugačijim promišljanjima, u fokusu su često bili, pored ratnih i liberalno kapitalističkih odnosa, i građanske, intelektualne porodice i njihovi problemi. Nekada je i ljubomora isplivavala na površinu, o seksualnoj zaslepljenosti nekih umetničkih duša, ili sputanostima establišmenta nekim kulturološko/civilizacijskim zabludama teško da se danas može pronaći pristojno štivo. Takođe mislim da pretpostavka da bi ovakva ili slična darama sa ovakvom ili sličnom temom mogla nagraditi na Sterijinom pozorju spada u domen naučne fantastike, zato i mislim da je dobro da smo imali priliku da vidimo Zid, Jezero.
Miloš Lolić se po svemu sudeći žestoko trudio da postavka bude što vernija vremenu u kome je napisana ili bar njegovom mišljenju kako bi to trebalo da izgleda, sigurno da je imao priliku da se upozna sa video zapisima iz tog perioda neke slične atmosfere ili čak sa originalnom postavkom što ovoj priči daje gorko/slatki ukus bar kod Sterijanske publike.
Scenograf se takođe potrudio da podrži Loloćev koncept potencijarući patinirani nameštaj, pomalo izanđale tapete na zidovima a “Iskrini” telefoni su u to vreme bili svetski brend, naravno, sve to uz podršku sfumata u dizajniranju svetla. Dosledan je i kostimograf donoseći nam tačne replike garderobe koja je u to vreme bila aktuelna.
Po onoj staroj “gde svi turci…” i glumačka interpretacija se držala načina tumačenja rola iz toga perioda. Moramo primetiti da se Branko Štrubej, tumačeći Rudija, izgleda najbolje osećao te da je davao ton ovoj statičnoj drami koja se povrh svega dešava u skučenom prostoru podeljenom zidom koji se fizički ne vidi ali je sveprisutan u priči. Polona Juh kao Lidija se žestoko trudila da nam ispriča svoju verziju psiholoških problema svoga odeljenog muža uz pomoć svoje školske drugarice (Saša Mihelič) čija je interpretacija ipak ostala bledunjava. Nekako najslabiji u podeli je Lekar, Saše Tabakovića koji je i kostimografski čudno rešen, sve vreme u nekakvim kratkim pantalonama koja više liče na garderobu za rekreaciju nego odeću lekara pa makar on bio u privatnoj poseti kod svog prijatelja/pacijenta.
Jezička distance srodnog nam jezika nije predstavljala problem uz malu pomoć titla na koji se novosadska publika navikla gledajući predstave na mađarskom u Ujvideki szinhaz-u. Još jedan interesantan detalj moramo da podvučemo koji sigurno ide u prilog kvaltetu ove predstave je taj da kada bi pitali danas sa distancom od 24h od gledanja ko je autor muzike, čini mi se da bi dobar deo publike rekao da se ne seća, a u toku predstave smo mogli samo da čujemo “Kralja” tj. Elvisa sa kasetofona i nikakvu drugu muzičku podlogu, autora muzike u ovoj predstavi nema.
Već pomalo iscrpljena Sterijanska publika je skoro do poslednjeg mesta ispunila salu “Pera Dobrinović”, sa pažnjom se prisetila “srećnih” vremena i na kraju pristojnim aplauzom nagradila izvođače.
Ps. Ocena publike za predstavu – Črna mati zemla – 4,77 (najveća ocena i nagrada publike na 63. Sterijinom pozorju).
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.