ЖИВОТ У ПОКРЕТУ ТОНИЈА РАНЂЕЛОВИЋА

Премијера обновљеног балета Дама са камелијама је добро прошла и он је задовољан. Претходила су два месеца припрема нове балетске сезоне у Новом Саду и уз то – пуно зебње и ишчекивања. Сад може мало да се предахне…

Разговор са Тонијем Ранђеловићем почињем пред позориштем. А где другде кад је то његова друга кућа, она професионална. Укоро ће две године како је директор Балета Српског народног позоришта у Новом Саду а од 1987. је на сцени одиграо бројне балетске улоге, скоро све које је пожелео.

Свраћамо до споменика Марини Олењиној, зачетници балета од 1950. у нашем позоришту. Застајемо код Вукашина који прави дивне рокенрол сувенире, те пун сат шетамо Новим Садом, за који Тони каже да му је баш по мери. Живео је и радио у Риму, упознао му сваки кутак, диван је град – али, ипак, овде му је дом.

Тони је рођен у Новом Саду. Име је добио по једној песми. Презиме и крсну славу Св. Николу носи од тате из околине Ниша. Али, Чуруг је место његовог детињства, баке за коју је био везан, прављења играчака од кукурузовине, дивних белих зима са дубоким снегом… Тај снег се већ нешто смањио када је гајио своје ћерке, па сада обоје бринемо да ли ће плес белих пахуља једног дана бити давна мистерија за неке нове клинце. Воли свој чамац којим се понекад отисне Дунавом. Понекад пеца, а радо се дружи и са гитаром.

На балет је кренуо на наговор тетке, мамине сестре. То му се није одмах допало, нарочито кад другари крећу на фудбал, а он мора у балетску салу. Како се више упућивао у игру, тако је балет заволео и видео у њему праву уметност. Томе је допринео и балетски мајстор Рудолф Нурејев, чијој се ванземаљској игри дивио. А што се музике тиче, увек га задивљује оно што су створили Френк Запа и Џон Ленон.

Припада првој генерацији која је завршила балетску школу у објекту у Јеврејској улици. Потом је одслужио војску, имао је два месеца распуста и већ крајем августа 1987. обрео се у Српском народном позоришту. Прва улога је била у Слепом мишу, па су се даље ређале и многе друге. Сећа се да је патио због смрти баке док је играо своју прву представу, али то је једна од првих лекција о професионалном односу… Сада је време да неки будући ученици добију нову балетску салу и сви са радошћу ишчекујемо крај њене изградње.

Иако обичним смртницима балет изгледа као нешто дивно и посебно, Тони од тога не прави мистерију. И леп је, и тражи доста одрицања. Каже да су супруга и ћерке долазиле да га гледају, али га нису много ни хвалиле ни кудиле. Ћерке су студенткиња економије и гимназијалка, а супруга брине о здрављу породице и наших грађана, те га не дирају много у послу.

Као најтежи лични период истиче време бомбардовања Србије, прелазак Дунава скелом и склањања у Чуруг са бебом од месец дана. Професионално, најтеже је кад се неко од играча повреди, а најлепше је, наравно, када се створи нова представа и сав тимски рад и енергија пренесу на сцену и пред публику.

Задовољан је што је, уз редован репертоар, поставио 4 нова комада, а нада се да ће на пролеће бити готов и балет Враголанка. Мало тешње је повезао свој класични играчки ансамбл са модерним тако да углавном сви играју све.

Ипак, штета је што ова уметност у Србији нема боље место по питању материјалне сатисфакције играча, и њиховог статуса. Закон о пензионисању не дозвољава одлазак у пензију на крају играчке каријере, а са друге стране, број запослених је ограничен па није могуће доводити младе играче. Апсурд је да млади не добијају шансу, а са друге стране, представе нема ко да игра. Иако је задовољан ониме што је урадио и својим тимом, посао директора балета му је загорчан којекаквим систематизацијама и другим тешким формалностима. Овај племенити посао претворио се у праву борбу са ветрењачама, у истом зачараном кругу.

По питању културе, сложили смо се да је садашњи тренутак тежак и за живљење и за васпитавање деце. Изманипулисани смо медијима, рекламама, ријалитијима, турбо фолком, силиконом, Кардашијановима… те је тешко побећи од агресивне стварности. Али, Тони сматра да свако има неки свој унутрашњи стабилни кутак који по потреби може да активира. Треба читати књиге, дружити се са блиским људима, уживати у послу, породици, природи, и тако избећи наметнути садржај. Сматра да треба волети живот, јер смо створени да живимо и волимо. Да сваки дан (можемо и морамо) по своме одиграмо једну личну ролу радости, љубави и смеха, јер нам је нико неће пружити готову. У томе, свакако, помаже и одлазак у позориште.

Питала сам га за савет када тачно публика може да аплаудира јер се нервирам када то наступи спонтано, док траје сцена и док музика свира. Његов одговор ме изненадио, јер је рекао да аплаузи у невреме ништа не мењају, да је нашој балетској публици све дозвољено, а играчима још већи подстрек да се потруде. Па ви гледајте какав је Тони шмекер!

За Vojvodjanske.rs, с Тонијем шетала и све наведено запамтила: В. Раонић

ПС. Срећа да смо само ходали, јер за евентуалну пловидбу Дунавом, новинарка не би имала довољно смелости (из страха од сваке воде, дубље од колена).