ZOLTAN PONOVO SAHRANJEN – Mikloš Zelei (u spomen na Čabu Lerinca)
Reditelj: Atila Vidnjanski; scenograf i kostimograf: Oleksandar Bilozub; produkcija: Narodno pozorište “Ilješ Đula”, Beregovo/Ukrajina
igraju: Oleg Melnjičuk, Jožef Rac, Viktoria Tarpai, Imre Sabo, Ildiko Bereš, Andraš Kačur, Magdolna Vaš, Viktor Ivaškovič, Ištvan Šeter, Melinda Oros, Andrea Kačur, Jožef Varga, Laslo Tot, Atila Ferenci, Natalia Gal, Julia D. Fornoši, Ibolja Oros
“Sve bežeći od početka stigosmo do samog kraja…” kako bi to poetski definisao Ljubivoje Ršumović, tako da smo sinoć prisustvovali poslednjoj predstavi na ovogodišnjem Međunarodnom pozorišnom festivalu jezičkih manjina – SINERGY#WTF 2 u Novom Sadu koji je više nego opravdao očekivanja ali o tome ćemo više u rezimeu koji ćete imati prilku da čitate u sutrašnjem izveštaju a sada nekoliko reči o sinoć viđenom.
Kada neka lokalna priča postane univerzalna i kada uspete da priču iz mikrookruženja ispričate scenskim jezikom tako da ona postane prepoznatljiva ljudima koji žive u nekim drugim svetovima miljama udaljenim od vaše svakodnevnice koja se dešavala ili dešava u vašoj lokalnoj sredini onda ste sigurno na dobrom putu da vas ljudi širom sveta razumeju bez obzira na jezičke ili neke druge barijere. To bi u najkraćim crtama bio siže priče koju su nam efektno predstavili članovi ansambla Narodnog pozorišta “Ilješ Đula” iz Beregova .
Sinoć su nam gosti iz Ukrajine, pripadnici mađarske manjine, vrlo plastično ispričali jednu apsolutno abnormalnu, nelogičnu ali istinitu priču tj. situaciju sa kojom su bili suočeni čitavih šest decenija od završetka Drugog svetskog rata sve do početka ovog, novog, milenijuma (1944-2005). Spletom nekih čudnih okolnosti ili pohlepe pojedinaca koja je ovoga puta bila zaogrnta samovoljom i pripadanju pobedničkoj strani povučena je granica između dve novonastale države kroz sredinu jednog sela, glavnom ulicom, tako da je na dan venčanja nevesta ostala u jednoj a mladoženja u drugoj državi. Po sličnom obrascu mladoženja, sumbolično nazvan Zoltan Zoltanovič Zoltan, biva proteran u Gulag iz koga se vraća posle izdržavanja nezaslužene kazne i saznaje da je njegova nevesta Julija od tuge umrla i da je sahranjena u susednoj državi u kojoj se zatekla. Mladoženja skrhan bolom, takođe, umire i ostavlja bližnjima amanet da bude sahranjen pored svoje neveste sa druge strane “ničim izazvane” granice tj. žice. Ova apsurdna ali nažalost istinita priča je konačno dobila svoj epilog tek 2005. godine nakon višedecenijske upornosti Zoltanovih bližnjih koji nisu odustajali u namerama da ispune poslednju želju Romea i Julije iz sopstvenog sokaka.
Ovu istinitu a tužnu priču iz Malog Selmenca (SSSR) i Velikog Selmenca (Čehoslovačka) koju je zabeležio Mikloš Zelei a uprizorio reditelj Atila Vidnjanski sa puno tragikomičnih anegdota su nam sa lakoćom i puno elana preneli glumci iz Beregova i na taj način dostojno podvukli crtu na pozorišne praznike koji su se odvijali poslednjih osam dana u novosadskom pozorištu. Verodostojnost i plastičnost priče je u publici proizvela puno emocija tako da su dešavanja na pozornici praćena bez daha sa ponekom suzom u očima jer su podstakla neizbrisiva sećanja na veoma slična dešavanja na ovim prostorima u nedavnoj prošlosti.
Sve u svemu bila je to još jedna predstava za pamćenje koja je ostavila značajan trag na ovogodišnjem festivalu SINERGY#WTF 2 tako da možemo samo da poželimo svim akterima sinoćnjeg doživljaja puno uspeha u budućem radu te da ih otvorenog srca očekujemo na nekom od narednih pozorišnih dešavanja u našem gradu.
Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.