О вранама доскора нисам имао неко посебно мишљење, осим што сам још од малена, од старијих, наследио веровање да нам нису пријатељи. Највећи грех им је било то што су, у време зрења житарица, умеле да ишчепркају из стабљика и позобају добар део летине. Зато се међу генерацијама наших предака, с колена на колено преносио задатак да вране треба истребити или барем толико заплашити, да им кљуцање пшенице и кукуруза више никада не падне на памет.
Ја сам, пак, према вранама постао подозрив када сам прочитао да су оне криве што се у читавом свету, па и код нас, број врабаца смањио за половину и што им прети изумирање. Вране им, наводно, кљуцају јаја и хране се њима, због чега врапци остају без потомства. Број врана се у нашем парку сваке године повећа за две јединке, па их сада има шест.
Последњих година стекао сам најпре навику, а потом и потребу, да у зимска јутра храним пиринчем невелико јато голубова на тргу Kорвин, упркос запрепашћеним погледима дежурних баба-џангризала. То су оне које у птицама виде легла опаке заразе и велику опасност по човечанство. Стога сам ја у њиховим очима помагач у остварењу таквог злочиначког подухвата, што су ми у више наврата отворено дале до знања. Никада се нисам препирао са овим госпођама, нити сам их убеђивао у супротно, јер ми искуство говори да је људи са екстремним и негативистичким начином размишљања било увек и да ће такви и надаље бити ту, утамничени у свом сивилу, ма шта ми чинили или говорили у жељи да у њима пробудимо потребу бојења сопствених светова ведријим бојама.
Птице свакога јутра још издалека препознају Микија и мене, па нас читаво јато, као мала војска, прати све до тренутка када из џепа извадим кесу пиринча и проспем га по тргу. Међу голубовима који журно кљуцају свој доручак, увек се нађе и по која врана. Најчешће је то она која је од силних покушаја да кљуном разбије и оно што се разбити не може, постала инвалид. Повредила се, па јој кљун више није шпицаст. Уместо да буду састављени, његов горњи и доњи део при врху скрећу и завршавају се на двема различитим странама, што чини да птичји кљун губи своју основну намену. Зато ова врана до понеког зрна пиринча дође, не кљуцањем, већ тако што потпуно искриви главу и на неки чудноват начин дохвати зрно.
Моја претпоставка да птица са таквом невољом неће моћи дуго да остане у животу и да ће вероватно умрети од глади, није се обистинила. Врана са кривим кљуном већ трећу зиму живи и, како само она зна и уме, успева да се избори за понеко зрно пиринча.
Док са Микијем шетам нашим крајем, у последње време је виђам како котрља тротоаром по један орах. Љуска плода је тврда, али врана зна да би, буде ли имала среће с неке стране, могла да дође до ручка који је унутра чека. Зато упорно наставља свој посао и котрља орах даље.
Стојимо једно наспрам другог и гледамо се, она са орахом у кљуну, ја с Микијем на повоцу. У једном тренутку врана спушта орах на плочник и удаљава се метар, два, у страну. И даље ме помно посматра. Полако ми постаје јасно шта заправо жели од мене, па прилазим ораху и ђоном чизме успевам да скрцам љуску. Чим сам се одмакао, врана прилази и посвећује се свом обеду.
Мики и ја настављамо шетњу, уверени да је дружење са нашом враном тога дана завршено. Она, међутим, после неколико минута однекуд поново долеће и спушта нови орах. Помишљам како је сигурно и даље гладна и како очекује да јој поново скрцам љуску, али не. Тек што спусти свој дар пред нас, одлети и више се не враћа. Овај ритуал захвалности врана понавља свакога дана, у исто време. Поједе орах који јој скрцам, а следећи остави мени.
Kажу да вране са човеком повезује висока природна интелигенција, али се од нас, између осталог, разликују по томе што читавог живота остају верне једном партнеру и што памте учињена им доброчинства. Што је више гледамо, Мики и ја смо све уверенији да наша врана има важне задатке међу људима. Ова учитељица живота нам својим језиком, који сада већ добро разумемо, свакога дана исприча по једну важну причу о захвалности као кључу сваког бољитка. Прича нам и о неодустајању пред претећим непогодама, поручујући да је снага сопственог ума увек јача. И сутра ћемо бити на нашем зборишту, жељни нових враниних прича, за незаборав.
Извор: снновинеплус