Навршило се 125 година од смрти Јована Ђорђевића (1826–1900), истакнутог књижевника, секретара Мартице српске, уредника Летописа, позоришног радника и аутора стихова химне „Боже правде“. Као пештански студент филозофије и медицине био је питомац Текелијанума – задужбине Саве Текелије.
Јован Ђорђевић рођен је у Сенти (тадашња Угарска) у добростојећој трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном граду, а гимназију је учио у Сенти, Сегедину, Новом Саду, и у Темишвару. У Пешти је похађао студије филозофије, а онда медицине. Kада је 1848. избила мађарска буна, послови његовог оца, као и имање су пропали. Млади Ђорђевић је морао да одустане од студија медицине.
Из очајног стања извукао га је Исидор Николић, тада на положају великог жупана Бачке и Торонтала, адвокат, потомак старе племићке породице. Позвао га је у Сомбор, где је Јован добио скроман чиновнички посао дијурнисте (записничара, дневничара). Николић га је потом послао у Загреб да оконча студије.
Пошто је дипломирао и положио државни испит, постао је судски чиновник у Лугошу, на истоку Баната. Године 1852. нашао се Новом Саду где почиње да ради као гимназијски професор. Од 1857. у Пешти је радио као секретар Матице српске, а паралелно је уређивао Летопис Матице српске.
Ђорђевић је био пионир српског позоришта. Основао је Српско народно позориште у Новом Саду 1861. године и Народно позориште у Београду 1868. године. Био је први директор обе установе и оснивач Позоришне школе у Београду 1870. године.
Стихове химне „Боже правде“ написао је 1872. године за позоришну представу „Маркова сабља“, а компоновао их је Даворин Јенко. Песма је убрзо постала симбол националног идентитета и касније званична химна Србије.
Ђорђевић је постао министар просвете 1892. године, професор историје у Великој школи у Београду, као и наставник будућег краља Александра Обреновића.
Сам није имао деце, али је одгајио тројицу синова свог прерано умрлог брата. Један од братанаца о којем се старао био је и писац Стеван Сремац.
Јован Ђорђевић је сахрањен на Новом гробљу у Београду, у заједничкој породичној гробници, у којој је касније сахрањен и Стеван Сремац.
Годишњица Ђорђевићеве смрти је прилика да се подсетимо његовог значајног доприноса српској култури, просвети и националном идентитету.
Извор: снновине