Док год некога помињемо, чак и с горчином, дајемо му једну врсту трајања, јер човек не живи само кроз своју свакодневицу, већ и кроз место које заузима у туђим мислима. Нема дубље и болније тишине од оне у којој више нико не изговара ваше име ни с љубављу, ни с мржњом, ни с тугом. Верујем да човек заиста оздрави тек када престане да у себи води разговоре са онима који су га повредили.
Док сам припремао нову књигу мемоарских прича и есеја, која је управо у штампи у Будимпешти, често сам помишљао како ће оним читаоцима који ме лично познају можда бити чудно то што на њеним страницама нема људи који су се, ничим свесно изазвани с моје стране, годинама трудили да ми отежају живот. Читалац би можда очекивао да су управо они морали да пронађу место у тој врсти штива – да буду споменути, описани, разобличени, остављени као опомена времену и људима.
И ја сам дуго мислио да ће тако бити. Веровао сам да ће једном доћи тренутак када ћу, мирне душе и руке, без горчине описивати њихове поступке, мале и велике подлости, неке реченице изговорене тихо и отровно, осмехе иза којих су се скривале лоше намере, завист или злоба. Мислио сам да човек дугује истини да и о таквим људима проговори.
Али време, тај једини прави учитељ живота, полако ме је довело до сазнања да постоје казне које су теже од сваке осуде, јавне прозивке и сваке полемике. Постоји једна тиха, невидљива казна коју ниједан суд не може да изрекне, а коју живот понекад сам додели људима. Она се зове заборав.
Док год некога помињемо, чак и с горчином, дајемо му једну врсту трајања, јер човек живи не само кроз своју свакодневицу, већ и кроз место које заузима у туђим мислима. Онај кога се сећамо, макар и по злу, још увек постоји у нашем унутрашњем свету и у њему има свој одјек. Бити потпуно заборављен значи изгубити чак и тај последњи траг постојања у нечијем животу. Нема дубље и болније тишине од оне у којој више нико не изговара ваше име ни с љубављу, ни с мржњом, ни с тугом. Заборав човека не убија физички, али брише његов лик из простора у којем је некада желео да буде важан. И зато сам одустао од писања о њима.
Разумео сам да бих у супротном продужавао њихово трајање у себи и свакоме ко ће читати моје редове. Свака реченица посвећена њима била би нова соба у мом и туђем сећању, коју бих им уступио. А зашто бих то чинио? Временом научимо да највећа победа није у томе да некога поразимо, већ да га одстранимо из свог мисаоног света.
Сви смо на свом животном путу срели такве људе. Некада дођу прерушени у колеге, стално насмејане пријатеље, сараднике или добронамерне саветнике. Некада су гласни и груби, али много чешће тихи, учтиви и хладни. Управо су ти други опаснији, јер њихова злоба не показује своје лице одмах. Увлачи се полако кроз ситне поступке и прећутане подвале, које не руше човека нагло, него поткопавају тло око њега дуго и стрпљиво.
И ја сам их имао. У српској заједници у Мађарској присуство таквих особа за мене је било можда чак и мучније него у годинама док сам радио у Србији. У великим срединама човек се лакше удаљи од злонамерних људи. Мноштво живота и лица тамо лакше разреди горчину појединаца. Али у мањим заједницама свака људска слабост добија јачи одјек. Ту се речи дуже памте, погледи дуже прате, а ситне сујете постају начин живота.
У мом случају таквих људи није било много, али су око мене циркулисали годинама, што је довољно дуго да човек осети умор од њихове близине. Методе им нису биле ни отворене, ни грубе. Напротив, биле су перфидне, често обучене у учтивост, осмехе или забринутост, бирократску хладноћу или привид добронамерности. Управо зато су умарале више него отворени сукоби. Отвореном непријатељу човек зна лице, али прикривена злоба тражи сталну унутрашњу будност.
Па ипак, не бих био праведан када бих говорио само о њима јер је, срећом, постојао и још увек постоји већи број добрих, културних и честитих људи, због којих човек ипак не губи веру у људску доброту. То су људи чије речи умеју да буду ослонац и чије присуство доноси мир. Можда управо због њих не желим да неке тамне сенке буду гласније и маркантније од светлости коју сам такође сусретао.
Дуго ми је требало да схватим једноставну истину да душевни мир не долази када победимо лоше људе. Они ретко признају пораз, јер живе хранећи се немиром других. Душевни мир долази тек када престанемо да их носимо у себи, када њихове речи више не одзвањају у нама и када њихови поступци изгубе моћ да нас изнова повређују. Мир стиже када се човек једног дана пробуди и схвати да их се није сетио недељама или месецима и да се због тога осећа боље.
Нико не може да живи слободно ако је стално окренут према некадашњим ранама и предуго гледа у таму. Уколико то чини, она полако почне да гледа у њега и да најављује неке дане који му неће чинити добро. Зато душа инстинктивно тражи светлост, мир и удаљавање од свега што је трује. Заборавити лоше људе не значи порећи оно што се догодило, већ само одбити да прошлост и даље управља нашим унутрашњим животом.
Године нас науче да је живот прекратак да бисмо у себи носили и људе који нису умели то да постану. Верујем да човек заиста оздрави тек када престане да у себи води разговоре са онима који су га повредили, када њихове сенке више не седе наспрам његових мисли и када душевни мир постане важнији од потребе да се било шта доказује. И добро је што се на крају не памте они који су нам доносили немир и патњу, већ они други, поред којих смо се осећали спокојно. Све друго полако прекрије време, као сумрак неке споредне и безначајне путеве.
Извор: снновинеплус