Године човека не науче само шта треба да чини, већ му указују и оно много важније: шта не мора да ради. Не мора да улази у сваку расправу, да одговара на сваку провокацију, да се објашњава с људима који су одлучили да не разумеју или да реагује на сваки лавеж крај пута. Данас се и не сећамо ко је победио у већини расправа које смо водили, нити због чега су многе од њих почеле, али знамо да су нам однеле време.
Kако време пролази, све чешће искључујем телевизор усред неких емисија чији сам раније био редовни гледалац. Не чиним то само зато што су вести шокантне или што се не слажем са оним што у тим емисијама чујем. Главни разлог је то што унапред знам наставак. Знам ко ће бити крив, ко угрожен, ко ће бранити нацију, демократију, традицију, будућност или неку другу велику реч која се већ толико пута потрошила да више не може да носи сопствено значење.
То сазнање је дошло после дугог низа година, након хиљада прочитаних наслова, безброј одслушаних расправа и толико пута поновљених прича, које су се на крају претовориле у неки вид позадинске буке наших живота.
Некада сам веровао да је важно бити упућен у све, да човек мора да има став о сваком догађају, мишљење о свакој теми и одговор на свако питање. Изгледало је готово као грађанска обавеза да се реагује на сваку неправду, да се човек укључи у сваку расправу, да се објасни онима који не разумеју и да се разуме све што се с било које стране говори.
Данас више не мислим тако. Можда су године учиниле своје или је то зато што се испоставља да је живот најбољи учитељ штедње себе самога и да је то човекова најбоља инвестиција. Наиђе тренутак у животу када човек, први пут сасвим искрено, схвати да више нема времена за све. То не мора да буде зато што је стар, већ што коначно разуме вредност времена.
Док смо млади, живимо као наследници огромног богатства. Трошимо дане као да ће их неко сутра допунити; разбацујемо сате на људе који нас исцрпљују, на разговоре који никуда не воде, на увреде које непотребно памтимо годинама и на сукобе које носимо као трофеје када нам се учини да из њих излазимо као победници.
Тек касније постане јасно да смо највећи део живота потрошили управо на оно што нам није значило ништа. Данас се и не сећамо ко је победио у већини расправа које смо водили, нити због чега су многе од њих почеле, али знамо да су нам однеле време.
То је можда једна од најскупљих животних лекција. Ниједна победа у било каквој расправи не може да врати једно изгубљено поподне, нити има тог аргумента кадрог да нам подари мир који смо жртвовали да бисмо доказали да смо у праву.
Испоставља се да се свет веома ретко мења због тога што смо некога у нешто убедили. Много чешће се мењамо ми сами, када схватимо да није потребно убеђивати свакога у све што нам се учини да би требало.
Данас ме више не узнемирава када видим да неко не мисли као ја, нити осећам потребу да му понављам своја уверења, јер сам одустао од илузије да ће истина постати већа ако је изговорим гласније. Године човека не науче само шта треба да чини, већ му указују и оно много важније: шта не мора да ради. Не мора да улази у сваку расправу, да одговара на сваку провокацију, да се објашњава с људима који су одлучили да не разумеју или да реагује на сваки лавеж крај пута.
Kолико сам само енергије некада трошио на ствари које данас једва да примећујем, док је живот за то време протицао тихо, без упозорења. Док смо се ми бавили неким великим темама, пролазила су лета; док смо доказивали своју памет, старили су наши родитељи; док смо пратили дневну политику, истински живот се одвијао у неким другим правцима. Док смо се нервирали због људи које никада нећемо ни упознати, често смо занемаривали оне који су седели за нашим столом. То човек схвати тек касније. За неке ствари је тада прекасно, али је и сасвим на време за оно што је остало.
Умор од вечитих гунђала која се хране незадовољством, посебна је врста замора коју не може да ублажи сан. То су они људи којима је сваки дан разлог за огорчење. Некада сам мислио да таквима треба помоћи, али данас верујем да човек мора најпре да сачува сопствени мир, јер су врсте засположења лако преносиве међу људима. Kао што ведар човек унесе светлост у просторију, тако и онај ко је огорчен може да замрачи читав наш дан.
Зато данас много пажљивије бирам друштво. Не тражим занимљиве и гласне, већ добре и искрене људе; не смета ми ако немају одговоре на сва питања, јер с годинама човек почиње да цени сасвим друге ствари. Цени мирно испијање кафе, позив драгог пријатеља, шетње без циља, књигу коју чита полако или сасвим обично вече, које не мора да има спектакуларни завршетак.
Некада су ми такви тренуци изгледали обично, па и непожељно, а данас су ми драгоцени, зато што знам да живот, када се оголи од свега сувишног, заправо није састављен од великих догађаја. Чине га ситнице, понеки значајан поглед, загрљај и смех који се не може поновити. Чине га разговори који трају дуже него што смо планирали, људи који остају, али и они којих више нема.
Kажу да је највећа промена која се догоди човеку у зрелим годинама управо то што престане да мери живот количином догађаја и ту меру замени за квалитет свог мира. Одлазе године, одлазе људи, одлазе и многе битке за које смо некада веровали да су судоносне. Али, после свих тих одлазака, остаје само оно што нам је бар једном дотакло срце.
Време, то најдрагоценије и најнемилосрдније човеково благо, никада не одлази одједном. Цури, мало помало, кроз јутра која преспавамо, кроз драге људе са којима сусрете одложимо за сутра, кроз речи љубави које не изговоримо, мислећи да имамо времена. Зато је важно да време које протиче не иде мимо нас. Kада се једном спусти завеса, неће нас пратити ни наше расправе, ни наши страхови, ни наше победе. Покрај нас ће тада бити само они тренуци у којима смо заиста живели и искрено волели.
Извор: снновинеплус