Пријем Катарине Ивановић у чланство Српског ученог друштва, претече данашње Српске академије наука и уметности, био је историјски тренутак који је показао да су знање, таленат, стваралаштво и заслуге успели да надвладају предрасуде епохе у којој су жене ретко добијале прилику да буду признате као равноправне учеснице културног и научног живота.
Мало је личности у историји српске културе које су померале границе у толикој мери као што је то чинила Катарина Ивановић. Остала је упамћена као једна од првих школованих српских сликарки и најзначајнијих уметница српског романтизма, добротворка и жена која је у времену када су јавни и научни живот били готово искључиво резервисани за мушкарце успела да стекне поштовање најугледнијих интелектуалних кругова свог доба. Круна таквог угледа било је њено примање у Српско учено друштво, претечу данашње Српске академије наука и уметности, чиме је постала прва жена члан те институције.
Катарина Ивановић рођена је 1811. године у Веспрему, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, али је детињство и младост провела у Стоном Београду (Секешфехервару), такође у Мађарској, где је њена породица живела у оквиру бројне и угледне српске заједнице. Већ као девојчица показивала је изузетан дар за цртање. У време када је женама било готово незамисливо да се професионално баве сликарством, она је успела да привуче пажњу српских трговаца и добротвора који су препознали њен таленат. Захваљујући њиховој подршци добила је прилику за школовање које је било недоступно већини жена њеног времена.
Године 1830. одлази у Беч и уписује Академију ликовних уметности. Тај корак био је готово револуционаран, па је захваљујући њему Катарина Ивановић постала једна од првих Српкиња са озбиљним академским уметничким образовањем. На академији је изучавала историјско сликарство, портрет, композицију и технике које су у то време представљале врхунац европског ликовног образовања.
У Бечу је дошла у додир са идејама романтизма и националног буђења народа Европе. Управо ту почиње да се формира њена жеља да свој уметнички рад стави у службу српске културе и националне еманципације. Сликала је портрете угледних Срба, историјске композиције и жанр-сцене. Њени радови представљали су значајан искорак у односу на дотадашње српско сликарство, које је углавном било везано за црквену уметност и иконопис.
Посебно место у њеном опусу имају дела са историјским темама. Катарина је веровала да уметност може да учврсти националну свест и да младом народу понуди слике сопствене прошлости. Њене композиције биле су инспирисане српском историјом, а у портретима је настојала да прикаже личности које су обележиле културни и политички живот српског народа.
Због тога је већ средином XIX века уживала велики углед међу српским интелектуалцима. Њени радови излагани су у Бечу, Пешти и другим градовима Монархије, а о њој су писали тадашњи листови и књижевни кругови.
Српско учено друштво основано је 1864. године као највиша научна и културна институција српског народа. Његов задатак био је да окупи најугледније научнике, књижевнике, историчаре, природњаке и културне посленике тог времена. Чланство у Друштву било је привилегија резервисана за најистакнутије личности. Избор нових чланова спровођен је кроз формалну процедуру. Кандидате су предлагали постојећи чланови, након чега се расправљало о њиховим заслугама и гласало о пријему.
У таквим околностима, када је научни и јавни живот био изразито мушки простор, идеја да једна жена постане члан представљала је преседан. Катарина Ивановић изабрана је 1876. године за почасног члана Српског ученог друштва. Предлог је потекао од истакнутих чланова Друштва који су сматрали да њен уметнички рад и допринос српској култури заслужују највише признање које је једна национална институција могла да додели.
За Катарину Ивановић ово признање представљало је потврду животног рада. Већи део живота провела је далеко од главних центара српске културе, али никада није прекинула везе са српским народом и његовим институцијама. Зато је чланство у највишој културно-научној установи имало посебну тежину.
ДОСТИГНУЋА ВАЖНИЈА ОД ПРЕДРАСУДА
Иако није била научник у класичном смислу речи, значај Катарине Ивановић за развој српске културе био је толико велики да су чланови Српског ученог друштва оценили да заслужује место међу најугледнијим ствараоцима свога времена. Њен избор имао је снажну симболичку вредност. Није постала члан зато што је била жена, већ упркос томе што је живела у друштву које женама није лако признавало заслуге. Њеним пријемом Српско учено друштво послало је поруку да су културна достигнућа важнија од друштвених предрасуда. Истовремено, то је био знак да српска културна елита препознаје значај ликовне уметности као дела националне културе.
Треба имати у виду да Катарина Ивановић није имала активну улогу у свакодневном раду Српског ученог друштва какву су имали научници и професори који су живели у Београду и непосредно учествовали у седницама и пројектима. Њен статус био је пре свега почасан, али то не значи да је њен значај био занемарљив. Само присуство њеног имена међу члановима представљало је својеврсно признање уметности и женском стваралаштву.
У том смислу њен утицај био је пре свега симболички и културни. Постала је пример да врхунска достигнућа у култури могу отворити врата институција које су до тада биле готово потпуно затворене за жене.
Поред сликарског рада, Катарина Ивановић остала је упамћена и као велики добротвор. Схватала је значај институција за очување националне културе и зато је велики део своје уметничке заоставштине завештала српском народу. Народном музеју у Београду поклонила је бројна своја дела и вредну уметничку збирку. Тај легат представља једну од најзначајнијих целина у историји српског сликарства XIX века.
Данас, када је учешће жена у науци и уметности нешто што се подразумева, лако је превидети колико је тај корак био велики у другој половини XIX века. Управо зато се име Катарине Ивановић, осим по сликама, памти већ и по томе што је својим животом показала да таленат, образовање и посвећеност могу надвладати ограничења времена у којем човек живи. Њен избор у Српско учено друштво био је признање једној изузетној уметници, али и историјска победа знања и стваралаштва над предрасудама.
Катарина Ивановић преминула је 1882. године у Стоном Београду. Иза себе је оставила богат опус портрета, историјских композиција и жанр-сцена које данас представљају драгоцен део српске културне баштине. Њена дела сведоче о времену националног препорода, али и о личном таленту и упорности жене која је успела да се избори за место у свету којим су доминирали мушкарци. Истовремено, њен избор за прву жену члана Српског ученог друштва остао је један од најзначајнијих симбола признавања женског стваралаштва у српској култури.
Д. Ј.
Извор: снновинеплус