Мало је датума у историји једног народа који су, попут Видовдана, успели да превазиђу оквире календара, постану део његове колективне свести и током векова добију нова значења, а да притом не изгубе старо. Видовдан је успомена на поједине важне догађаје и верски празник, али је постао и симболички простор у коме се сусрећу историја, вера, политика, култура и национално памћење.
Када се говори о Видовдану, често се каже да је то један од најважнијих датума српске историје. Међутим, његова посебност лежи у чињеници да значај није везан само за оно што се догодило на тај дан, већ и за начин на који су Срби вековима разумевали те догађаје. Историја није само низ чињеница, већ и начин на који људи памте, тумаче и вреднују прошлост.
У црквеном календару Видовдан је празник Светог великомученика Вида, док је у историјском памћењу то дан Косовског боја. У политичкој историји реч је о дану када је донет Видовдански устав Србије. У ширем културном смислу, то је датум који је постао симбол српског идентитета и историјског трајања. Зато није претерано рећи да је Видовдан један од ретких датума који је истовремено и празник, и сећање, и симбол.
Антрфиле
Данашњи човек живи у свету који се значајно разликује од света кнеза Лазара, деспота Стефана или твораца Видовданског устава. Многе околности су се промениле, али нека питања остају иста. Сваком народу потребно је сећање, али не да би живео у прошлости, већ да би разумео себе. Народ који изгуби способност да памти своју историју временом губи и могућност да разуме сопствене поступке и изборе. Зато Видовдан ни данас није важан само као успомена на Косовски бој или као датум из школских уџбеника. Он остаје прилика за размишљање о томе како се историја претвара у памћење и како памћење обликује идентитет.
Значај Косовског боја не лежи само у војним последицама које су биле драматичне, већ и у чињеници да је вековима представљао причу кроз коју су Срби разумевали своје место у историји. То је један од разлога због којих је Видовдан преживео смену царстава, држава, идеологија и политичких система. Оно што је за једну генерацију био историјски догађај, за следећу је постајало предање, а за наредну симбол.
Косовски бој одиграо се 1389. године, у времену када је Османско царство било у снажном успону. После смрти цара Душана, српска држава је ушла у период политичке разједињености. Моћ централне власти је ослабила, а великаши су управљали појединим областима готово самостално. У таквим околностима османско напредовање представљало је озбиљну претњу читавом Балкану.
Кнез Лазар Хребељановић био је најзначајнији српски владар свог времена и један од оних који су покушавали да окупе српске земље у отпору Османлијама. На Косову пољу његова војска сукобила се са снагама султана Мурата I. Историјски извори о самој бици нису бројни нити потпуно јасни. Познато је да су у сукобу погинули и кнез Лазар и султан Мурат и да Србија није одмах престала да постоји после битке. Напротив, српска држава наставила је да живи још деценијама, а владавина деспота Стефана Лазаревића представља један од најзначајнијих периода српског средњег века.
Па ипак, када данас говоримо о Косову, мало ко размишља искључиво о војној историји. Косовски бој је временом добио много шири смисао. Он је постао симбол судбинског суочавања са великим историјским изазовом.
Занимљиво је да су многи народи своје националне митове градили око великих победа. Срби су један од ретких народа који су значајан део свог историјског памћења изградили око битке чији исход није био победа. Управо у томе лежи једна од специфичности српске историјске свести. Косово je представљало идеју истрајности и верности вредностима чак и онда када победа није извесна. Због тога је косовско предање вековима имало снажан морални, а не само историјски значај.
Током времена, око Косовског боја формирано је оно што данас називамо косовским заветом. Тај појам се често користи, али се понекад недовољно разуме. У свом суштинском значењу, косовски завет није политички програм нити историјска чињеница. Он представља идеју да постоје вредности које надживљују појединачне успехе и поразе. У народном предању ова идеја је изражена кроз причу о избору Царства небеског, односно опредељењу за духовне и моралне вредности уместо за пролазну корист.
Без обзира на различита тумачења, косовски завет имао је огроман утицај на обликовање српске културе. Током векова османске власти он је помагао очувању националне свести. Народ који није имао своју државу ипак је имао своје памћење, своје песме, своју веру и своју представу о прошлости. Због тога је Косово било успомена на битку, али и на државност, слободу и историјски континуитет. У том смислу, може се рећи да је Косово током векова више значило као симбол него као географски простор. Оно је постало место на коме се спајају историја, вера и национални идентитет.
Колико је Видовдан био дубоко укорењен у националну свест показује и чињеница да су се за њега везивали бројни каснији догађаји. Није случајно што су политичке елите често управо тај датум бирале за важне одлуке. Најзначајнији међу њима свакако је доношење Видовданског устава 1921. године. После Првог светског рата настала је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Била је то нова држава састављена од народа који су делили језичку и културну блискост, али и различита историјска искуства. Срби су у нову државу ушли као народ који је имао сопствену државну традицију и који је из рата изашао као победник, али уз огромне људске губитке. Хрвати и Словенци долазили су из оквира Аустроугарске монархије и имали су другачије политичко наслеђе.
Главни изазов био је како створити функционалну заједничку државу. Видовдански устав био је покушај да се на то питање одговори. Њиме је успостављена парламентарна монархија са снажно централизованим системом власти.
Сам датум доношења устава носио је снажну поруку. Изабрати Видовдан значило је повезати нову државу са једним од најважнијих симбола српске историје. То нам показује колико је симболика важна у политици. Државе не почивају само на законима и институцијама. Оне почивају и на заједничким представама, успоменама и вредностима. Творци Видовданског устава настојали су да новој држави дају управо такав историјски темељ. Може се расправљати о томе колико су у томе успели, али сама чињеница да је датум изабран говори о снази коју је Видовдан имао у јавном животу тог времена.
Када се говори о Видовдану, немогуће је заобићи и Сарајевски атентат 1914. године. Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа постало је непосредан повод за избијање Првог светског рата. И овде се поново види необична историјска тежина Видовдана. Као да су се најзначајнији преломи српске историје непрестано враћали истом датуму. Наравно, не треба падати у искушење да се у томе тражи некаква мистична закономерност. Историја није вођена календаром, али је занимљиво да су људи често свесно бирали Видовдан за важне политичке потезе управо због његовог симболичког значаја.
Драган Јаковљевић
Извор: снновинеплус