НА БУНАРУ СВ. ЈАКОВА – ГДЕ ЈЕ САМАРЈАНКА ДАЛА ВОДЕ ХРИСТУ

НА БУНАРУ СВ. ЈАКОВА – ГДЕ ЈЕ САМАРЈАНКА ДАЛА ВОДЕ ХРИСТУ

Пета седмица по Васкрсу, тј. седмица пред нама од 17. до 23. маја 2020. посвећена је жени Самарјанки (Самарићанки). То је дакле жена из области Самарија у Палестини чије име није познато али се у православљу помиње као Фотина (у преводу, Светлана).

Иако ходочасници ретко долазе овде, имали смо прилику да посетимо град Наблус (Сихем или Шехем) на северном делу Западне обале, око 60 км од Јерусалима. Један је од већих палестинских градова, познат и као Мали Дамаск јер је грађен по узору на исти. Град је познат по производњи слаткиша и сапуна од маслиновог уља. При изласку из аутобуса, опколили су нас њихови малишани нудећи те сапуне. Насељен је муслиманским живљем а главне атракције су Стари град Наблус са уским каменим улицама, који пак, нисмо посетили, и извор Светог Јакова који нам је био циљ посете.

Над бунаром Светог Јакова који је у функцији преко 2000 година, саграђена је православна црква која је често на удару радикалних припадника других вера. До бунара се силази степеницама практично испод олтара. Уобичајен призор: кофа, чекрк и сами извлачите воду са дубине од 32 метра коју пијете или сипате.

Идући из Јерусалима за Галилеју, Исус је овде затражио воде од жене из непријатељског племена, она га је услужила а током разговора поверовала му је управо он Месија. „Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. (Ава Јустин)

У цркви се налази део моштију Св. Јована Крститеља, односно, горњи део његове главе. Из овог места потичу Јустин Филозоф као и светитељ наших дана – Св. Филумен, мученички страдао у цркви као свештеник.

Такође, у области живи око 700 припадника племена Самарјани а нешто мање од половине њих живи на оближњој планини Геризим, највише се бавећи сточарством. Они одржавају живим најстарији језик на планети – древни хебрејски, а планину сматрају најсветијим оригиналим местом древне Јудеје.

Израз самарићанин означава милосрдну особу и потврђује изреку љуби ближњега свога као самог себе, без обзира на разлике. Али, то је већ нека друга библијска прича, иначе веома заступљена тема у уметности.

И (добри) самарићанин и жена Фотина служе као подсетник на љубав и толеранцију, али и на то да морамо увек имати отворен ум и срце. Место сусрета са Богом је срце човечије, а сам Христос – извор вечног живота.

 

За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;

 

Author Image
В. Раонић
%d bloggers like this: