Desi se tako da neki usamljeni vuk svojim dugačkim kasom krene ka severu. Ne zna se odakle dolazi, ne zna se ni zašto. U potrazi za partnerom i boljim staništem mogao bi biti odgovor, samo da „mi sa severa“ nismo davno prognali vukove.
Danas se kaže da na području Deliblatske peščare obitava još po koji primerak ovog predatora. Možda neko ko zađe tim putevima može čuti dobro poznat vučji poj. Prepoznatljiv i onima koji ga nikada za života nisu čuli. Ti peščarski vukovi su pod strogom zaštitom države i svako ko ih na bilo koji način ugrozi, snosiće posledice koje zakon propisuje. Nešto na šta nemaju prava čopori vukova sa juga jer im je populacija u porastu, kako se govori.
Pričalo se tako da je jednom jedna vučica krenula prema Vojvodini sa Karpata, vodeći sa sobom i svoje mlade. Dugo se pratilo kretanje vučice, ljudi su pokušavali da shvate kuda se uputila, naravno da bi je usmerili na neki drugi put koji bi njima više odgovarao. Od svih navoda koji su se u tom periodu od oko desetak godina unazad mogli pročitati ili čuti o vučici, ni jedan nije govorio o tome da se kretala sama sa svojim mladuncima bez pratnje ijednog drugog vuka. Što govori o tome da njenog čopora više nije bilo, da njenog partnera više nije bilo.
Veoma je znano danas da vukovi nalaze jednog partnera sa kojim ostaju ceo život i da se unutar čopora, koliki god on bio, pari samo takozvani alfa par. Dakle vučicu sa Karpata i njenog staništa je prognao ili susedni čopor ili mnogo verovatnije čovek u jednoj od svojih dobroosmišljenih hajki. Zanimljivo je i to da se ovakva kretanja životinja nazivaju migracije iako bi izbeglištvo bila mnogo pogodnija reč. Čovek je nekako na svom putu razvoja došao i do toga da sebi slične koji su ostali bez ikoga i ičega na ovome svetu i koji u očaju beže ka boljem sutra naziva takođe migrantima umesto izbeglicama. Jedna takva misao je navela i jednog od trenutno najpozntijih kineskih umetnika Ai Weiwei- ja da prati sadašnja ljudska pomeranja i napravi večan video zapis pod nazivom „Human Flow“ .
Vučica i njeni mladunci su naravno preusmereni i vraćeni na Karpate. Čovek je negde u Banatu odlučio da prekine silu prirode i njen unutrašnji kompas, bar sudeći po hronici na jedan ipak prihvatljiviji način, sa obzirom da je vučica prolazeci mogla i da nastrada od ljudske ruke. Davno je prošlo vreme kada su ovim nepreglednim ravničarskim prostranstvima vladali vukovi. Čak i priče o njima kao da je odneo vetar daleko negde preko polja pšenice i maka.
U Banatu postoji svedočanstvo o još jednoj životinji koja je njime hodala u davnoj prošlosti. Skrivena unutar Narodng Muzeja Kikinde, koji se nalazi u samom centru varoši, i dan danas spava mamutica. Ljudi su joj dali ime Kika. Na ulasku, u dvorištu muzeja se nalazi replika njenog skeleta. Na žalost ili na sreću po te tako stare kosti, mnogi prolaznici se zadovolje samo replikom gotovo na isti način kao što se firentinski posetioci zadovolje repllikom Mikelanđelovog Davida dok pravi stari David mnogo mirnije stoji okružen Robovima (delom istog Mikelanđela) u galeriji Akademije umetnosti. Ipak ne smemo zaboraviti dešavanje koje dovodi kako žitelje Kikinde tako i turiste, a prvenstveno najmladju publiku pred mamuticu. To je Mamutfest, događaj koji muzej uz razne propratne sadržaje organizuje u Kikinu čast svake godine proslavljajući tako njen „rodjendan“ odnosno broj godina od njenog pronalaska. Ove godine Mamutfest će se održati prvog i drugog septembra u Narodnom Muzeju Kikinde . Naravno Mikelanđelovog Davida kao jedno od najvažnijih dela iz istorije umetnosti poseti veliki broj ljudi, mada i pored toga firentinci da bi zagolicali znatiželju turista i naveli ih da ipak posete galeriju Akademije umetnosti, ne retko repliku istog Davida premeštaju čak i na vrh svoje katedrale Santa Maria del Fiore. (više o galeriji i Davidu možete pogledati OVDE.
Mamutica je nadjena u jednom od kopova Toze Markovića, čuvene fabrike cigle i crepa iz Kikinde. Izvučena je okovana večnom glinom i za mnoge vajare dragocenom zemljom. Njen pronalazk je zemlju koja proizilazi iz tih kopova učinio još znamenitijom. Tako smo postali svesni starosti zemlje koja dolazi do naših ruku. Svaka cigla,pločica, svaki crep nosi u sebi jedno pradavno vreme i jednu mnogo drugačiju zemlju. Predpostavlja se da je Kika bila vođa svoga krda, da je imla jedno mladunče, da je bila teška sedam tona a da je do nas dospela tako što se zaglavila u priobalni mulj. Na njenom skeletu se vide ostaci od ugriza hijena i lešinara, medjutim iako je skelet devedeset posto očuvan ono što fali su lopatice. Za njih se veruje da ih je uzeo čovek koji je uvek bio prisutan na ovim prostorima.
Umetnik je oduvek bio svestan starosti i važnosti zemlje, zato je u staroj fabrici crepa u istoj Kikindi podigao na neki način njen hram koji nosi ime Terra (zemlja – prvo na latinskom a onda i na italijanskom). U njoj se decenijama održava jedan od najlepših simpozijuma terakote, ako ne u svetu onda bar u Evropi. Veliki broj umetnika je prošao kroz Terru i njoj, Kikindi i svima nama ostavio svoja dela. Sipozijum je jedan od značajnih dogadjaja za našu zemlju. Medjutim ono što još više krasi ovaj čarobni prostor je to što on prikuplja studente vajarstva. Moglo bi se reći da su studenti u obavezi da po planu i programu dolaze u Terru, ali to bi zaista bilo pregrubo. Ne samo da pruža užitak prvog sakupljanja i zajedničkog rada na jednom mestu, već očarava i začarava svojom postojanošću i pleni plemenitošću svoga glavnog sastojka- gline.
Videli smo je sa trošnim zidovima i zemljanim podom. Radili smo noću pod malim brojem sijalica. Ulazili smo u staru peć hodajući po uskim šinama. Bili smo tu i kada nije bilo toaleta. Zavlačili smo se izmedju starih sušara za crep. Dolazili smo i kada su je renovirali, stavili prozore, napravili mokri čvor, kuhinju, betonirali pod, sazidali velike moderne peći, napravili kuhinju… Sunčali smo se i dremali na skulpturama obraslim mahovinom, tražili smo ispod natsrešnice delove nečijih zaboravljenih skulptura, igrali se sa kerovima i mačkma u dvorištu, kuvali ručak, upoznavali, zaljubljivali i nikad, nikad nismo prali ruke od gline.
Terra sada pored svog starog Ateljea i Galerije, poseduje i fantastičan prostor koji se naziva Muzej Terra u kojem se izlažu radovi umetnika sa simpozijuma. Sve o dogadjajima i informacije vezane za Terru možete pronaći na sajtu terra.rs .
Kuda bi išla i kuda bi stigla vučia sa Karpata da je u „mirovnoj misiji“ nisu zaustavili i vratili? Možda bi lutajući vođena svojim čvrstim instinktom stigla blizu Kikinde. Negde bi se u otisku na glini susrele Vučica i Mamutica. Na vremenskoj skali razdvajale bi ih hiljade i hiljade godina kao neko nepremostivo jezero. Medjutim njihov pogled i želja da prežive bi uvek bili isti. Bile bi dva poštovaoca prirode koja svaka u svom vremenu ostavljaju svoje otiske u za nas.
Poruke jasne koje se prenose kroz vekove i koje služe kao opomena i svedočanstvo –i ja sam bio ovde i ja sam živeo, nisi samo ti, seti se mene- . Takvih je poruka mnogo, počev od praistorije i umetnosti njenih ljudi, preko biljaka i životinja koje su u zemlji ostavljale svoj trag postojanja od vajkada. Problem je jedini u tome što ljudi današnjice slabo vide, slabo čuju a još slabije se izražavaju. U čitavoj ovoj našoj onomatopeji života postoji jedan način koji može pomoći da se ustaljenost prirode vrati, a to je kroz ruke umetnika. Njegove oči veoma često vide mnogo dalje, dublje i više nego što bilo ko može i da predpostavi. Sposobnost da gleda iznutra a prenosi spolja, stvara svetove i otvara nova vrata su atributi koje gotovo šamanski poseduje. Ako samo zađemo u ovaj čudesni svet stvaralaštva u terakoti, otkriće nam se mnoge legende i neispričive bajke. Bitno je da ostanemo otvoreni za nepoznato i da pronađemo laganim korakom svoj unutrašnji kompas kao što je to hrabro učinila vučica sa Karpata i postavila jedan veliki upitnik iznad ljudskih glva.
Za vojvodjanske.rs : Irma Mikeš
You must be logged in to post a comment.