На овогодишњи конкурс „Милован Видаковић”, за најбољу кратку причу на српском језику, који традиционално расписују Српске недељне новине из Будимпеште, пристигло је близу 200 прича из готово свих земаља нашег региона. Жири је одлучио да у категорији аутора старијих од 19. година додели три награде и да две приче посебно похвали, док награде у категорији младих аутора овога пута нису додељене.
У ужи избор овогодишњег анонимног књижевног надметања ушле су приче које су испуњавале основне литерарне и жанровске критеријуме и при томе биле занимљиве у тематском и језичко-стилском смислу. Жири су сачињавали професори књижевности и књижевни ствараоци из Будимпеште: Драгомир Дујмов, Славица Зељковић и Драгана Меселџија.
Према саопштењу жирија, у доношењу коначне одлуке одучивале су нијансе. Најбољом причом проглашена је „Космајска душа” Љиљане Терентић. Другу награду освојила је прича „Преко” Мирка Јовановића, а трећу „Шта си то урадила?” Драгана Митића.
Жири је посебно похвалио приче: „Ловац меког срца” Владане Перлић и „Носталгија” Шимона Цуботе.
Имајући у виду ванредне околности, које је узроковала пандемија вируса корона, награђеним ауторима ће признања бити достављена на кућне адресе, до краја јануара 2021. године. Њихове приче биће ускоро објављене у штампаном и интернет издању Српских недељних новина.
Овогодишњи конкурс „Милован Видаковић” био је расписан у две категорије. Нажалост, у категорији за ауторе до 19 година, од 24 приспеле приче, жири није одабрао ниједну која би била награђена.
Првонаграђена прича „Космајска душа” занимљива је кратка повест о животном путу две знамените и угледне личности из српске књижевности и публицистике – Милована Видаковића и Димитрија Давидовића, који су живели у првој половини XIX века. Прича је испричана питко, једноставним приповедачким језиком, са метафизичким елементима присутним у дуалности живота и смрти, у разговору душа два велика пријатеља. У њој је на поетски начин исказана људска потреба за спокојем и миром на овом, али и на оном свету. Посвећена је Миловану Видаковићу, који је био српски писац и зачетник српског романа (1780-1841) и Димитрију Давидовићу (1789-1838), оснивачу српског дневника „Новине сербске”.
Ауторка приче, Љиљана Терентић је добро упућена у њихове биографије, преко којих стваралачком имагинацијом измешта ликове у садашње време. Ту једна „душа лута” да је „жеља мине”, обилазећи свој завичај, да би у завршном делу приче била исказана суштинска реченица: „Ја желим да ми кости буду тамо где ми душа обитава.” То изговара Милован Видаковић, који је сахрањен у Пешти, на тадашњем српском гробљу, 1841. године. У причи се помиње место рођења Милована Видаковића, Неменикуће под Космајем, и Вилинско корито, где се и одвија разговор двојице блиских пријатеља, Милована и Димитрија. Живећи далеко од завичаја, у земљама где су били странци и усамљеници, они су свој завичај често помињали у разговорима. Један такав разговор је тема награђене приче. Ауторка „Космајске приче” је веома вешто реконструисала историјски извор и догађаје из прошлости, како би сачинила своју причу.
Другонагађена прича „Преко” испричана је у првом лицу као дирљиво сећање на судбину породице Луковац, у којој су мушке главе углавном страдале у ратовима вођеним на нашим просторима. У фокусу приче је бесмисао и пустошење живота обичног човека захваћеног ратом, његова прерана погибија у рату, или његов нестанак без икаквог трага, не мање трагичан за његову породицу, која не престаје да га чека ни након завршетка рата, иако с‘ мало вере да је жив. Тако неутешни отац пали свећу своме сину Момчилу Луковцу на прозору породичне куће, не би ли осветлио пут његовој души за повратак своме дому. Приповедач, припадник младе генерације, као део породице Луковац, чува успомену на своје сроднике, не тражећи одговоре на питање оправданости њихових живота, али тражећи излаз из лавиринта у коме су њихови животи нестали. Он жели отићи далеко од стратишта својих предака, издићи се из њега, отићи преко, винути се изнад океана, напуштајући место у којем чак „и сунце, крволиптећи, нестаје у тој незаситој равници.”
Трећенаграђена прича под насловом, као криком и прекором: „Шта си то урадила?”, упознаје читаоца са главним јунаком који потиче из једне скромне и честите породице, младим човеком. Све што он носи са собом, одлазећи у свет из родне куће, су усвојене породичне вредности. Иако га далеки свет није стигао изменити у периоду од пола године, колико је у њему боравио, пре него што је одлучио да први пут оде до својих, имао је жељу да се из тог света пред њима појави другачији, као нов, модеран човек. Зато се одлучио за одело, које би на најочигледнији начин разликовало његову појаву од осталих, модерну јакну и фармерице од поцепаног џинса. На његово жаљење изостао је узвик: „ау!“, као очекивана реакција укућана, а негативна и неодобравајућа реакција, мада пред њим прећутана, открила се ујутру када он угледа своје модерно одело без стилских подеротина, јер их је мајка у току ноћи, док је он спавао, прецизно ушила. Овом причом провејава блага животна иронија присутна често у непомирљивости старог и новог, као и међусобног неразумевања различитих генерација.
Аутори награђених прича су већ, у мањој, или већој мери, афирмисани писци, што на посебан начин говори о значају овог конкурса и тежини посла који је пред собом имао жири.
Ауторка првонаграђене приче „Космајска душа” је Љиљана Терентић. Рођена је 1963. године, у Београду; живи и ствара у Смедереву. Бави се сликарством (првенствено иконописом), пише духовне, родољубиве, мисаоне, љубавне и дечје песме, приче, есеје. Добитник је многих награда, повеља, плакета, медаља, диплома. Члан је Уметничког клуба „Расковник” и огранка СКОР-а у Смедереву. У прошлој години радови су јој штампани у 24 Зборника, неколико часописа, домаћих и светских антологија. Годину 2020. обележиле су награде и признања.
Дoбитник друге награде Мирко Јовановић, аутор приче „Преко”, рођен је 1985. године у Бијелом Пољу. Објавио је збирку поезије „Каменолом” (2012), роман за децу „Перо птице додо” (2018) и роман „Између црних поља” (2020). Добитник је друге награде на конкурсу „Милутин Ускоковић” за приповетку (2011); награде „Млади Дис” (2012) за рукопис збирке „Каменолом”, за коју је добио и награду „Аладин Лукач” (2013); прве награде на конкурсу „Вукашин Цонић” за кратку причу (2013); друге награде Народне библиотеке Бор за кратку причу (2013); награде „Лаза К. Лазаревић” за приповетку (2014). Рукопис романа за децу „Перо птице додо” био је године 2017. један од пет награђених на конкурсу ИК „Клет” расписаном у оквиру акције „Читалачки маратон”. За роман „Између црних поља” добио је 2020. прву награду за прозни рукопис Матице српске – друштва чланова у Црној Гори. Живи у Старој Пазови.
Добитник треће награде Драган Митић, аутор приче „Шта си то урадила?”, рођен је у Нишу, 1956. године. Почео је да објављује литерарне текстове крајем 2019. Неке од песама и прича су објављене у двојезичном зборнику који је штампан у Љубљани 2019. На конкурсу Словеначког метеоролошког друштва, 2020, на тему времена, његова кратка прича објављена је и у стручном часопису „Ветрница”. На више Међународних конкурса су његова књижевна дела одабрана за штампање: песме у зборнику „Деспотова ризница”, Београд 2020; прича за децу, дечја песма и дечје хаику песме у зборнику „Деци с љубављу”, Београд 2020; песма у зборнику „Бешеновска приношења”, Бешеново 2020; песма у зборнику „Себиљска ријеч”, Сарајево 2020; песма у зборнику „Ехо поезије, Балканска песничка унија-Поезија године”, први циклус, Сарајево 2020; изабрана песма и кратка прича у „Зборнику Сосед твојега брега, Паралеле”, Љубљана 2020; кратка прича у зборнику „Приче саткане од 357 речи”, Књижевне вертикале, Београд, 2020; песма у зборнику „Прљача” Књижевно друштво Вихор, Дервента 2020; песма у зборнику „У огледалу сна”, Друштво књижевника „Душко Трифуновић“, Кикинда 2020. Његов есеј је ушао у шири избор за најбољи есеј 2020. године у Словенији. Пише на српском и на словеначком језику.
*
Љиљана Терентић
КОСМАЈСКА ДУША
У близини „Вилиног корита”, у хладу старог храста, седе два пријатеља и причају о прошлим временима. Чека их пут до манастира Тресије и треба предахнути. Данас је Јовањдан и сунце некако другачије сија поигравајући на ведром небу изнад Космаја. Нижи човек, ослоњен на стабло храста рашири руке и са осмехом рече:
„Е, мој пријатељу, ово су Неменикуће, моје родно село. Много сам ти пута о њему причао док смо били у Пешти. Доста се тога изменило, дошла су друга времена. Моја кућа не постоји. Сад је ту друга кућа, други људи, ни трага од наше сиротиње. Ништа наше нема осим овог Вилиног корита, али је село остало у срцу. Дођем ти ја овде добри мој Димитрије, да ме жеља мине, да обиђем стазе свог детињства. Душа се овде вије од Јовањдана до Петровдана. Свака стопа ме подсети на оца Стевана, мајку Станку, на браћу и сестре. Као да видим стрица Апостола са лулом у устима. Нећу заборавити јесен 1787-е, када је цело село, џомбастим путем кренуло у збег, на Космај. Још осећам мирис папрати и суве траве док смо се пробијали кроз шуму. Саплитао сам се о корење што је вирило из земље, журећи да не заостајем за својима. Давно то беше, драги Давидовићу, а вредно је сећања!”
Његов сапутник, човек рошавог лица и уредно поткресаних бркова, пажљиво је слушао пријатеља. Загледан у врхове Космаја, са сетом изговори:
„Мене, драги Видаковићу, теши што моја родна кућа у Земуну још постоји. Када је погледам, врате се сећања на мајку и оца проту, како се моле испред иконе. Сећам се кад сам ти се заклео пре него што сам запросио Савку, да ћу деци дати имена јунака из твојих романа. Сину дадох име Светозар, испуни ми се жеља, али моја Савка се представи Господу одмах после порођаја и не дочеках да имамо ‘ћер Драгињу. Нисам могао сам да живим, те се поново ожених и добисмо ‘ћер. У знак сећања на мученицу што испусти душу на порођају, дадох јој име Савка. Жао ми је што не усвојих једну девојчицу, па да јој дадем име Драгиња, а требао сам и још једно мушко, па да га назовем Чедомиљ, као што уради твој јунак Љубомир Соколовић у Јелисијуму”.
Димитријеве очи као да су биле осетљиве на светлост па је „чкиљио”, а из њих је избијала сета и жал због неучињеног. Погледа пријатеља па настави:
„Ово село има душу Миловане, видим како одише лепотом. Драго ми је што се одржавају Видаковића дани, између два велика празника.
„И мени је драго што ме се народ сећа. Само имам велику жал, драги Димитрије. Волео бих да ми кости почивају баш овде, испод старог храста код Вилиног корита, а не тамо у Пешти, где је гробља преоравају. Тамо о мом постојању говори само мермерни крст што га подиже Матица српска, а знам да ми је овде место! Твоје кости почивају на старом гробљу у Смедереву, гроб ти је поред цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, милује их мирис тамјана. А ја желим да ми кости буду тамо где ми душа обитава, мој Димитрије!”, рече Милован и заплака се.
Извор: снновине