USPAVANI DIV UŽARENOG SRCA

Šta li sanja jedan vulkan dok spava svojim hiljadugodišnjim snom? Spavaju li sa njim i veliki zmajevi užarenih krila ili to samo kroz hodnike neprekidno kuca jezgro njegovog velikog srca? Misli li na nas? Na nas male i nebitne, što se po obodima njegovih prostranih šuma penjemo i ne marimo za večni led koji čuva kupu. Mi smo na vulkan zaboravili. Setimo ga se samo kada odluči da se budi. Do tada se niko ne seti nežnog diva koji vekovima spava pod našim nogama. Onda ga se strašno uplašimo i gledamo ga raširenih zenica kao na najgoru pošast. Oni koji mu nisu blizu, zahvaljuju se Bogu, oni koji su mu blizu prebrojavaju štetu. Niko ne oseti ljubav Zemlje prema životu, jer u tom trenutku niko tu ljubav ne vidi, a ona tinja li tinja iz grudi jednoga vulkana velika, rumenih obraza hrli da se pokaže. Poklanja sve što ima, ne sebično i ne smotreno leti što dalje može da bi stigla do svih. Možda, samo možda, kada bi čovek svoj obraz prislonio uz zemlju i dlanom dotakao njenu dušu, mogao bi da čuje to veliko srce dok kuca tamo dubogo sakriveno iza stena. Mogao bi da oseti kada se budi i da ga tako dočeka kako se dočekuje prijatelj koji posle dugo, dugo godina stiže sa dalekog puta. Dok se to ne desi, vulkan će spavati i sanjati neke druge daleke svetove koji tek treba da se pojave na beskrajnoj liniji postojanja. 

Ilustracija: Irma Mikeš

Zlo srce traži oproštaj. Noć je nevina. Odgovor se gubi u vazduhu. 

Ilustracija: Irma Mikeš

Kao da se Mesec okrenuo naopako. Izgleda da nas je zaboravio na svom putu. Njegove misli više nisu okrenute prema nama. Deluje kao da je počeo da mašta o paralelnim svetovima i da sanja neke druge galaksije. Izgleda da se u njegovim mislima sada nalazi neki drugi Mesec i neka druga Zemlja. Možda su oboje mnogo lepši tamo negde i mnogo više poštuju jedan drugog? Možda se još uvek nalaze u paleolitu ili u toku stvaranja okeana ili su pak u svom sopstvenom stvaranju? O, ne, možda se njihovo Sunce gasi i njih dvoje sada umiru u velikom bolu i izlovanosti? Naš siroti Mesec tu ne može ništa da učini i od takve misli bi se mogao premoriti.

Čuje se jedan duboki uzdah preko horizonta.

Meseče nemoj se uspavati ove noći!

Ilustracija: Irma Mikeš

Da bih videla svet sakrila sam se ispod stola.

Cipele u iščekivanju ručka:

-krute i napete.

Cipele posle ručka:

-imaju potrebu za voskom za obuću.

Ilustracija: Irma Mikeš

Ja pevam ulala. Ja poskakujem ulala. Ja letim ulala. U mraku biću tvoja jedina nada, ulala.

Ilustracija: Irma Mikeš

Ne trebaš se mene plašiti. Onaj zapravo prestrašen sam ja. Ceo život pokušavam da pobegnem od usamljenosti poštenih misli.

Ne trebaš se mene plašiti. Ja sam ostrvo od gvožđa u užarenom moru tvojih emocija. U jednom dahu istopiću se.

Za vojvodjanske.rs; piše Irma Mikeš