Priča o uskršnjim jajima od slame nije samo priča o prazniku, već o tradiciji, pamćenju i identitetu. U vreme kada digitalizacija preti da prekrije tragove našeg kulturnog nasleđa, postoje žene poput Ane Jaramazović koje odbijaju da dozvole da bunjevačka umetnost slamarstva potone u zaborav. Kroz njihove vredne ruke, obična slama s vojvođanskih njiva transformiše se u fascinantna umetnička dela koja svedoče o neraskidivoj vezi žene, prirode i tradicije.
Slamarstvo kao ekofeminističko nasleđe Bunjevki
Bunjevačko slamarstvo predstavlja savršen primer ekofeminističkog pristupa stvaralaštvu. Ova tradicionalna veština, koja je decenijama bila gotovo isključivo u domenu žena, koristi materijal koji bi u industrijskoj poljoprivredi bio odbačen kao „otpad“ – slamu nakon žetve. Transformišući ono što bi inače bilo spaljeno ili zaorano. Slamarke stvaraju umetnička dela koja plene svojom lepotom i simbolikom.
Ana Jaramazović, predsednica Udruženja slamarki „Lusa“ iz Subotice, jedna je od najistaknutijih čuvarki ove tradicije danas. Sa strašću i posvećenošću koja se retko sreće u savremenom svetu, ona ne samo da sama stvara dela od slame. Nego i aktivno radi na prenošenju znanja na buduće generacije.
„Slike izrađujemo isključivo od slame sa našeg područja. Idemo na njive, prikupljamo slamu, čistimo je, klasifikujemo, potom se ona pegla i plete. Jedna slika manjeg formata zahteva i do dve nedelje rada„, objašnjava Ana, otkrivajući koliko je ova umetnost zahtevna i detaljna.
Ovaj proces nije samo umetnički – on je duboko ekološki. Slamarke ne koriste industrijske materijale, boje ili hemikalije. Njihova paleta je paleta prirode same: zlatne nijanse pšenice, toplina ječma, unikatni tonovi raži. Ova održiva umetnička praksa postojala je vekovima pre nego što su pojmovi „reciklaža“ i „održivost“ postali deo svakodnevnog govora. Ova tradicionalna veština, koja je decenijama bila gotovo isključivo u domenu žena. Od otpada se stvara umetničko delo.
Istorija slamarstva – od potrebe do umetnosti
Tradicija ukrašavanja slamom među Bunjevkama ima duboke korene. Nastala iz potrebe za ulepšavanjem svakodnevnih predmeta u vremenu kada skupi materijali nisu bili dostupni, ova veština je postepeno prerasla u prepoznatljiv umetnički izraz.
Kata Rogić, pionirka moderne slamarske umetnosti među Bunjevkama, uspostavila je mnoge tehnike koje se i danas koriste. Tokom godina, ove tehnike su se usavršavale i prenosile s kolena na koleno, uglavnom kroz ženske linije porodica.
Upotreba slame za ukrašavanje posebno je cvetala tokom velikih verskih praznika. Uskrs, kao simbol obnove života, postao je prirodan fokus za .uskršnjim jajima od slame. Spajajući tako hrišćansku simboliku sa drevnim praksama slavljenja životne energije i plodnosti.
Proces stvaranja: od njive do umetničkog dela
Slamarstvo nije samo veština ili naivna umetnost. Ono zahteva duboko poznavanje materijala, strpljenje i izuzetnu preciznost. Ana Jaramazović nam otkriva korake ovog fascinantnog procesa koji počinje mnogo pre nego što umetnica sedne da stvara.
„Slama se posebno bira i to neposredno pred žetvu, kada je žito zrelo. Onda se obavlja odabir slame, ne bira se svaka. Ima tačno utvrđen redosled koje slame su dobre za naš rad. Recimo slamu od ječma, jer je dovoljno meka, onda imamo staru bankut pšenicu koja ima lepu boju. Zatim, imamo raž, zob i to su slame koje koristimo“, objašnjava Ana.
Ova pažljiva selekcija materijala govori o dubokom poznavanju prirode koje slamarke poseduju. One ne samo da moraju znati kada je pravi trenutak za žetvu – već i kako prepoznati slamu odgovarajućeg kvaliteta, elastičnosti i boje.
Nakon prikupljanja sledi proces pripreme:
„Slama se prvo očisti i onda opegla. Zatim se prave trakice od slame i onda se one lepe i prave se slike, ukrasi, suveniri… Recimo sada lepimo delove slame na guščija jaja koja su lepa velika i bela. Posebno su interesantna jer može da dođe do izražaja kompletna slika koja se uradi na jajetu. Motivi su od cvetova do salaša kao male sličice“, dodaje Ana.
Svaki od ovih koraka zahteva punu koncentraciju i veštinu koja se stiče godinama prakse. Posebno je fascinantno kako slamarke uspevaju da savladaju prirodna ograničenja materijala. Slama je lomljiva, nejednake debljine i teksture, a ipak u njihovim rukama postaje poslušan medij za kreiranje finih detalja i složenih kompozicija.
Simbolika u bunjevačkom slamarstvu
Motivi koje slamarke biraju nisu slučajni. Oni duboko odražavaju bunjevački identitet, vezu sa zemljom i tradicionalnim načinom života. Najčešći motivi uključuju:
- Salaše i paorske kuće – simbole tradicionalnog vojvođanskog života
- Žitna polja i klasje – predstave plodnosti i izobilja
- Sunce – simbol života i svetlosti
- Cvetne motive – često stilizovane ruže i druge poljsko cveće
- Geometrijske ornamente – koji često nose skrivena značenja i poruke
Ovi motivi nisu samo dekorativni. Oni su vizuelni jezik kojim se prenose vrednosti i identitet zajednice. Kroz slamarske kompozicije možemo „čitati“ priču o životu Bunjevki, njihovom odnosu prema prirodi, radu i porodici.
Udruženje „Lusa“ – čuvari tradicije za budućnost
Ana Jaramazović nije usamljena u svojoj misiji očuvanja slamarskog nasleđa. Kao predsednica Udruženja „Lusa“, ona predvodi grupu predanih žena koje već tri decenije rade na tome da slamarska umetnost nastavi da živi.
„Ne želimo da ova umetnost prestane da diše kad nas više ne bude. Naš cilj je da naučimo mlađe generacije da slamu ne gledaju kao otpad, već kao zlato pod nogama. Mladi se slabije interesuju, ali mi držimo radionice u nižim razredima osnovnih škola i oni su veoma zainteresovani“, ističe Ana.
Upravo ova edukativna misija udruženja „Lusa“ predstavlja ključnu sponu između prošlosti i budućnosti. Kroz radionice, izložbe i javne demonstracije, one upoznaju nove generacije sa lepotom slamarstva i njegovim značajem za bunjevački identitet.
Posebno je važno što Ana i njene koleginice ne gledaju na slamarstvo kao na zastarelu veštinu koja pripada muzeju, već kao na živi, dinamični umetnički izraz koji može nalaziti nove primene u savremenom kontekstu.
Priča o uskršnjim jajima od slame – posebna tradicija
Dok je slamarska umetnost prisutna tokom cele godine, posebno mesto u ovoj tradiciji zauzima ukrašavanje uskršnjih jaja. Ovo nije slučajno – simbolika novog života koju nosi jaje savršeno se uklapa sa zlatnim sjajem slame koja predstavlja sunce i životnu energiju.
„Sada ukrašavamo jaja slamom. Obično se šaraju na Veliki petak,“ objašnjava Ana, nastavljajući tradiciju koja spaja hrišćansku simboliku sa veštinom nasleđenom od pretkinja.
Ukrašavanje jaja slamom predstavlja poseban izazov zbog zakrivljene površine i krhkosti materijala. Slamarke moraju prilagoditi svoje tehnike i dizajn obliku jajeta, često stvarajući kompozicije koje prate njegovu prirodnu formu.
Posebno vredna su guščija jaja koja Ana pominje:
„Lepimo delove slame na guščija jaja koja su lepa velika i bela. Posebno su interesantna jer može da dođe do izražaja kompletna slika koja se uradi na jajetu.“
Ekofeministički aspekt slamarstva u savremenom kontekstu
Posmatrano kroz prizmu ekofeminizma, slamarstvo dobija dodatne slojeve značenja koji su posebno relevantni danas. Ova praksa predstavlja:
- Otpor kulturi bacanja – slamarke koriste materijal koji bi inače bio otpad
- Afirmaciju ženskog stvaralaštva – kroz generacije, ova umetnost bila je prostor za žensko izražavanje i kreativnost
- Održivi model proizvodnje – korišćenje lokalnih, obnovljivih materijala bez štetnog uticaja na okolinu
- Čuvanje bioraznolikosti – kroz očuvanje starih sorti žitarica koje imaju kvalitetniju slamu za rad
- Povezivanje sa prirodnim ciklusima – slamarstvo prati ritam godišnjih doba i prirodnih procesa
U vremenu klimatskih promena i ekoloških kriza, ova tradicija nudi primer kako kultura može biti u harmoniji sa prirodom, a ne u sukobu sa njom. Slamarke intuitivno su praktikovale principe cirkularne ekonomije vekovima pre nego što je taj koncept dobio ime.
Globalni domet lokalne tradicije
Iako duboko ukorenjena u bunjevačkoj kulturi severne Bačke, slamarska umetnost prevazilazi lokalne granice. Dela iz radionice „Luse“ danas krase domove širom Evrope i sveta – od Beča do Toronta.
Kada nekome poklonite jaje ukrašeno slamom, ne dajete samo predmet. Dajete priču, tradiciju i deo identiteta.
Ova međunarodna dimenzija slamarstva otvara mogućnosti za kulturnu razmenu i dijalog. Kroz svoju umetnost, bunjevačke žene komuniciraju sa svetom, predstavljajući svoje nasleđe i vrednosti u pozitivnom svetlu.
Izazovi očuvanja tradicije u digitalnom dobu
Uprkos svim naporima Ane Jaramazović i Udruženja „Lusa“, slamarstvo se suočava sa izazovima koje donosi savremeno doba. Ubrzani tempo života, dominacija digitalnih medija i industrijalizacija proizvodnje prete da marginalizuju ovu tradicionalnu veštinu.
„Mladi se slabije interesuju,“ priznaje Ana, iako dodaje da radionice sa decom u osnovnim školama pokazuju da interesovanje može biti podstaknuto kroz edukaciju i praktično iskustvo.
Jedan od ključnih izazova je ekonomski aspekt. Slamarstvo zahteva vreme i strpljenje koje savremeno tržište retko vrednuje adekvatno.
„Jedna slika manjeg formata zahteva i do dve nedelje rada,“ napominje Ana, što u eri brze proizvodnje predstavlja luksuz koji malo ko može sebi priuštiti.
Slamarstvo kao nematerijalno kulturno nasleđe
Prepoznavanje vrednosti slamarstva kao dela nematerijalnog kulturnog nasleđa predstavlja važan korak u njegovom očuvanju. Ova tradicija nije samo zanimljiva veština. Ona je živi dokument istorije, identiteta i odnosa prema prirodi jedne zajednice.
Kao takva, ona zaslužuje sistematsku podršku i zaštitu – ne samo kroz priznanja i dokumentaciju, već i kroz stvaranje uslova za njeno aktivno praktikovanje i prenošenje na nove generacije.
Udruženje „Lusa“ igra ključnu ulogu u ovom procesu, ali potrebna je šira društvena podrška da bi se osigurala budućnost slamarstva. Ovo uključuje obrazovne institucije, kulturne politike i ekonomske modele koji će prepoznati vrednost tradicije u savremenom kontekstu.
Slamarstvo i savremena umetnost – mogućnosti dijaloga
Jedna od potencijalnih putanja za revitalizaciju slamarstva leži u dijalogu sa savremenom umetnošću. Tradicionalne tehnike mogu biti osnova za inovativne umetničke izraze koji komuniciraju sa današnjom publikom.
Ovaj dijalog već se delimično ostvaruje kroz rad Udruženja „Lusa“, gde slamarke eksperimentišu sa novim formatima i aplikacijama tradicionalnih tehnika. Od klasičnih slika pejzaža do minijaturnih kompozicija na uskršnjim jajima, vidimo evoluciju i adaptaciju veštine za različite kontekste.
Potencijalno plodno polje za dalji razvoj moglo bi biti povezivanje slamarstva sa savremenim dizajnom, održivom modom ili ekološki osvešćenom arhitekturom.Oblasti gde se tradicionalne veštine i prirodni materijali sve više cene.
Žene kao čuvarke tradicije i inovatorke
Kroz čitavu istoriju bunjevačkog slamarstva, žene su bile ne samo čuvarke tradicije već i inovatorke koje su unapređivale tehnike i nalazile nove načine izražavanja. Od Kate Rogić do Ane Jaramazović, možemo pratiti liniju kreativnih žena koje su oblikovale ovu umetničku formu.
Ova dvostruka uloga – čuvanje nasleđa uz istovremeno inoviranje – posebno je važna u kontekstu ekofeminizma. Ona pokazuje kako žene mogu biti ključni akteri u očuvanju tradicionalnih ekoloških znanja, a istovremeno lideri u njihovoj adaptaciji za savremene izazove.
Ana Jaramazović svojim radom epitomizira ovaj pristup – duboko poštujući nasleđene tehnike i znanja. Istovremeno tražeći načine da ih približi novim generacijama i kontekstima.
Doprinos slamarstva održivom razvoju
U kontekstu globalnih napora za održivi razvoj, slamarstvo nudi vredne lekcije i inspiraciju. Ova tradicija pokazuje kako:
- Lokalni materijali mogu biti osnova za umetničko stvaralaštvo visokog kvaliteta
- Tradicionalna znanja često sadrže rešenja za savremene probleme
- Kultura i ekologija mogu biti u harmoničnom odnosu
- Ženske zajednice mogu biti nosioci važnih ekoloških praksi i znanja
- Umetnički izraz može promovisati vrednosti održivosti i poštovanja prema prirodi
Kroz rad Ane Jaramazović i Udruženja „Lusa“, ove vrednosti nastavljaju da žive i inspirišu nove generacije da razmišljaju o svom odnosu prema prirodi, kulturi i nasleđu.
Zlatne niti koje povezuju prošlost i budućnost
Slamarstvo je oličeno u radu Ane Jaramazović i Udruženja „Lusa“, predstavlja mnogo više od zanimljive tradicije ili zanatske veštine. Ono je živi izraz ekofeminističkih principa koji su postojali mnogo pre nego što je sam pojam zaživeo. Harmoničan odnos žene i prirode, kreativna transformacija „otpada“ u lepotu, prenošenje znanja kroz ženske mreže podrške.
U vremenu kada tražimo održive modele za budućnost, ova tradicija nudi inspiraciju i konkretna znanja. Od pažljivog odabira materijala do strpljivog rada koji poštuje prirodne ritmove, slamarke nas uče vrednostima koje su danas potrebnije nego ikad.
Kroz ukrašavanje uskršnjih jaja slamom, Ana Jaramazović i njene koleginice nastavljaju da pletu zlatne niti koje povezuju prošlost i budućnost, tradiciju i inovaciju, ženu i prirodu. Njihov rad poziva nas da prepoznamo vrednost onoga što imamo „pod nogama“ – ne samo slame, već i mudrosti naših predaka koja može osvetliti put ka održivijoj budućnosti.
Za sve koji žele da saznaju više o bunjevačkom slamarstvu ili podrže rad Udruženja „Lusa“, radionice i izložbe redovno se organizuju u Subotici, a informacije se mogu dobiti direktno od udruženja.
Ovaj blog je deo doktorskog istraživačkog projekta o ekofeminističkim praksama među Bunjevkama i kulturi sećanja. Za više informacija o projektu i drugim aspektima bunjevačke ženske kulture, pratite www.bunjevke.ecofeminizam.com.
::
tekst i foto: Sandra Iršević
Izvor: subotica.info