“DOPLER” – po romanu Erlenda Lua
reditelj: Aleksandar Popovski; dramatizacija: Nikolina Đukanović; scenograf i kostimograf: Magdalena Vlajić; koreograf: Ista Stepanov; lektor: dr Dejan Sredojević; asistent reditelja: Marko Čelebić; produkcija: Srpsko narodno Pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture – Novi Sad; premijera: 25.oktobar 2018
igraju: Strahinja Bojović, Radoje Čupić, Jovana Stipić, Isidora Vlček, Nikola Pudar (dete) Nenad Pećinar, Aleksandar Gajin, Milorad Kapor, Jovana Balašević, Igor Pavlović
Nama koji duže pamtimo, koji smo sticali znanja u “ona doba”, najdraži je bio pojam aksiom (pravilo koje se ne treba dokazivati). Znači naštrebaš ga i to je to, nema dokazivanja, ne moraš da se mučiš niti da gubiš vreme…Kasnije smo stigli do pojma presedan (izuzetak od pravila koji se u principu ne koristi a može da posluži da bi se potvrdilo pravilo). E, tu je nastala muka, em se ne koristi, em nema uobičajenog sistema, niti pravila pa još s njim treba da braniš pravilo koje je u suprotnosti s istim, hm,hm…
Jedan od aksioma koji sam bezbroj puta čuo a Boga mi i sam ponovio u pozorištu je da: Scena ne trpi filozofiju! Ni sam ne znam koliko puta sam komentarišući “neke” pozorišne predstave, naročito koje su nastale na osnovu “nekih” filozofskih i inih rasprava, stavova, pripovetki, romana koristio pomenuti aksiom. Ali, hvala Bogu, dešavali su se i dešavaju se presedani. Takav, vrlo važan, presedan smo imali priliku da vidimo u četvrtak 25.oktobra na sceni “Pera Dobrinović” u Srpskom narodnom pozorištu. U pitanju je premijerno izvođenje dramatizacije romana “Dopler”, Erlenda Lua, kultnog norveškog pisca, objavljen 2004.godine, može se već destak godina pronaći u našim knjižarama. Ovaj simpatični, “pomalo trapav roman”, kako mi svojevremeno reče jedan prijatelj koji slovi za književnog znalca, je dopao ruku Nikolini Đukanović, kojoj je ovo prva dramatizacija u SNP-u i Aleksandru Popovskom koji je u prethodnim sezonama već ostavio dubok trag na novosadskim scenama. (“Duh koji hoda”, Dejana Dukovskog i “Odisej”, Gorana Stefanovskog u SNP; “Grobnica za Borisa Davidoviča” po Danilu Kišu, Ujvideki Szinhaz). Dramaturg i reditelj su već samim izborom teksta igrali na kartu da od, uslovno rečeno, “trapavog” predloška može da se napravi odlična pozorišna predstava dok od literarno pitke priče je vrlo teško pronaći pravu meru da bi to trpelo scenske zahtevnost ili kako se to u žargonu kaže da bi “stajalo na sceni”. Od samog početka se vidi da su se mladost i iskustvo udružili na optimalnom nivou tako da suptilnim odstranjivanjem viška i nebitnih elemenata a sa druge strane potcrtavanjem i blagim dopisivanjem/dodavanjem upečatljivih momenata se dobija dobitna kombinacija. U ovom slučaju to je jedna izuzetno angažovana i naizgled vrlo pitka predstava koja suptilno postavlja veoma bitna pitanja skopčana sa aktuelnim društvenim trenutkom ne samo u našoj zemlji već na planetarnom, slobodno možemo reći civilizacijskom nivou. Autorski tim se vrlo umešno upustio u odbranu teze da “Život nije onakav kakvim smo ga zamišljali, još je apsurdniji” koju Erlend Lu, sa predumišljajem, zastupa ne samo u ovom romanu, ismevajući sa posebnim senzibilitetom savremenu liberalnu opsednutost uspehom koja ima svoju apsolutnu suprotnost u konzervativnom delu populacije a onda sve to začinjeno sa trećim ekstremom tj. kvazi ekolozima kroz navodno bekstvo od civilizacije i povratak prirodi. Sam pisac kaže da mu je pisanje dobar ventil i da u fikciji voli stvari koje su vrlo daleko od onoga što obično jeste dodajući: “Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, ali i neko drugi, no u životu sam vrlo zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi je zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve.”
Popovskom ovo nije prvi put da radi predstavu po ovom predlošku, već je radio “Doplera” u Sloveniji s tim što ga je za tamošnje prilike prilagodio Slovenačkim prilikama, čak se glavni junak zove Divjak što bi bio adekvatan pandan norveškom prezimenu Dopler. Ovoga puta je priču ostavio u izvornom, norveškom okruženju i time dobio dodatni efekat začudnosti i slobodu da se poigrava verodostojnošću aktuelnog stanja kroz nonšalanciju u ophođenju kojoj su skloni malograđani svih zemalja u ovom otuđenom svetu jer se navodno radi o nekom drugom a ne o nama.
Iskusni rediteljski “vuk” kao što je Popovski je kroz rad na, prethodno pomenutim, projektima u SNP-u dobro upoznao ansambl, sklonosti i mogućnosti pojedinih gluamaca, tako da je znalački napravio podelu uloga koja je u principu jedan od najbitnijih faktora za kvalitet neke predstave. Izbor Strahinje Bojovića za tumača naslovne uloge sigurno nije bio slučajan nego se može reći da je potez koji će imati dugoročne posledice u karijeri ovog izuzetno talentovanog a iznad svega vrednog glumca. Ovom piskaralu se čini da je Bojović konačno, posle nekoliko odlično odigranih epizoda, dobio pravo “parče” koje mu “leži” i u kome može da iskaže svoj raskošni talenat. Doduše, ovo piskaralo je njegova potencijal naglašavalo i ranije u ulogama Mite u “Laži i paralaži” i Dejmona u “Bilbordu” prethodne sezone ali te predstave nisu bile u prvom planu tako da je njegov rad ostao u senci, recimo, ambicioznijih projekata. Lakoća sa kojom prelazi tokom cele predstave sa svesnog na podsvesni nivo i verizam postavljanja univerzalnih, filozofskih, pitanja koja dotiču ili bar “svrbe” sve ljude na ovoj planeti, koju sopstvenoj inkarnaciji koristimo, je odlika, možemo slobodno reći, velikih glumaca. Odmereno doziranje naivnost ili nepristajanja kroz podvlačenje pomenutih, naizgled banalnih, zagonetnosti koje nam nameće savremna civilizacija a da to ni u jednom trenutku ne izaziva preterane emocije ali ostaju duboko u podsvesti gledaoca o kojima ćemo razmišljati nakon izlaska iz pozorišta je umeće kome se mora odati dužno poštovanje. Pogotovo se Bojoviću mora odati priznanje za dostignuće u prvom delu predstave kada treba veoma veliku količinu pseudo filozofskog teksta izgovoriti u ograničenom prostoru i bez nekih bleštavih kvazi/pozorišno/filmskih efekata i ono što iz iskustva znam je to da takav poduhvat zahteva rudarski rad i kopanje po sopstvenim mišljenjima i stavovima što se mora priznati nije uopšte lako ni jednostavno. Da bi sve to plastičnije prikazali navešćemo samo neka od pitanja a vi sami odlučite kako bi ih izgovorili u nekim običnim intelektualnim razgovorima: Šta je to brilijantnost ili izuzetnost? Zašto svi pričamo i podržavamo bicikliste a ne odustajemo od tradicionalnog motorizovanog prevoza? Kakav je uticaj raznih igrica i crtanih filmova na razvoj dece? Da li je obrano mleko najveće dostignuće savremene civilizacije? Konačno, ko je vlasnik vazduha koji dišemo, vode koju pijemo ili cvrkuta ptica, povetarca…
Pošto je Pozorište, uvek i zauvek, kolektivni čin tako ni ovoga puta ne bi imali adekvatan, ovoga puta odličan, rezultat da pored glavnog glumca nije isto tako izuzetna podrška i maksimalan doprinos ostalih aktera ovog kvalitetnog pozorišnog čina. Tu prvenstveno mislimo na Radoja Čupića koji brilijantno, bez teksta, igra Bonga, mladunče losa. Ekspresivnost njegovog nemuštog govora licem i pokretom je ono što odlikuje vrhunske umetnike i siguran sam da će ova uloga ostati dugo, dugo u sećanju publike. Dodatno moram da naglasim da je jedan od najtežih zadataka na sceni igrati bez teksta i to mogu samo oni koji imaji savršen osećaj za scensku radnju na sve to morate pronaći adekvatne nijanse i osećaj za meru da radnja iz drugog plana ne smeta ili da odvlači pažnju od glavnog toka radnje u prvom planu što smo primećivali i što je bila osnovna zamerka pojedinim predstavama koje smo videli na scenama SNP-a na početku sezone.
Pored Radoja Čupića i ostali deo ansambla savršeno funkcioniše. Jovana Stipić, koju nismo skoro imali prilike da vidimo na novosadskim scenama, je odlična kao supruga glavnog junaka precizno nam dočaravajući manire i odnose u savremenim, liberalnim brakovima koristeći se vrlo iritantnim, izveštačenim glasovnim intonacijama dovedenim do perfekcije koje vrlo često mogu da izlude i mnogo čvršće karaktere od ovde pomenutog Doplera koji se u tim trenutcima nalazi u jednom od najtežih perioda života suočen sa kafkijanskim nedoumicama na razini znamenitog Gregora Samse. Nenad Pećinar i Igor Pavlović su takođe na visini postavljenih zadataka tumačeći dva suprostavljena pola savremene građanske populacije koja možemo susresti širom sveta. Sa jedne strane Dizeldorf (Pećinar) predstavlja zaklete tradicionaliste koji raznim revizionističkim manipulacijama pokušavaju da izvitopere istorijske činjenice i neslavno nasleđe svojih predaka dok sa druge strane Konzervativac (Pavlović) nam vrlo plastično dočarava povodljivi sloj savremnih skorojevića koji će se u vrlo kratkom period vremena prešaltati sa konzervativnih na liberalna ili neka druga uverenja koja su u datom trenutku u trendu ili kako bi naš narod rekao povijaju se kako vetar duva i za čas će prodati Veru za večeru!
Nepravedno bi bilo da ne pomenemo Nikolu Pudara koji vrlo korektno sa razumevanjem tumači ulogu Doplerovog sina Gregusa od 10 godina, da li je slučajna asocijacija na ime pomenutog kafkinog junaka? Takođe su svoj pun doprinos dali Jovana Balašević, Aleksandar Gajin i Milorad Kapor u malim ali efektnim epizodama Razredne, Menadžera i provalnika Rodžera. U samom tekstu na početku predstave se glavni junak dotiče najslavnijeg norveškog dramskog pisca i naslova koji kod nas nije baš često igran “Narodni neprijatelj” pa nas ne čudi da se ćerka zove po najpoznatijem Ibzenovom delu Nora koju tumači mlada Isidora Vlček korektno odrađujući svoj mali dramski deo ali zato veoma inspirativno u prelazima peva prepoznatljive popularne kompozicije koje nam ostaju nedokučive zato što su na norveškom jeziku a taj deo priče će doći do razrešenja u odličnom katarzičnom finalu na samom kraju predstave kada ceo ansambl peva song YU ROCK MISIJE takođe na norveškom što je izazvalo burne aplauze i ovacije kojima je publika nagradila autore i glumce. Kuriozitet je da je na premijeri bio prisutan i pisac Erland Lu koji je bio fasciniran glumačkim umećem Radoja Čupića.
Mada se ovaj prikaz baš odužio mada sama predstava to zaslužuje moram posebno da akcentujem uvodnu scenu koja samo naizgled nema puno veze sa pričom koja nas očekuje, a to je vrlo domišljata aluzija na Vođu, Radoja Domanovića koju naš glavni junak sanja, hm, hm…
Na kraju, pozivajući naše čitaoce da obavezno pogledaju neku od repriza, mogu da vam preporučim i da je pogledate više puta jer ona to zaslužuje, a može da bude lekovita i nadasve podsticajna u traženju odgovora na vrlo važna civilizacijska pitanja koje nam nameću savremena društvena zbivanja, preporučujem vašoj pažnji razmišljanja reditelja koja mogu da daju neke odgovore ne vezane za samu predstavu.
Rediteljska beleška – Otkriće dosađivanja
Tokom rada na ovoj predstavi mnogo sam razmišljao o prostoru, vremenu, prolaznosti…Primetio sam da je u današnje vreme ljudima usađeno da stalno moraju nešto da rade. Da nešto smišljaju. Dokle god smo aktivni – dobro je, na neki način, koliko god da je to što radimo glupo. Deluje da ljudi po svaku cenu moraju da izbegnu dosadu. Vremenom, primetio sam da ja volim dosadu. Volim da se dosađujem…
fotografije: Srđan Pabllo Doroški
You must be logged in to post a comment.