Subotnje „miholjsko“ pre podne, posle nekoliko telefonskih razgovora u zadnjih mesečak dana, dogovora, opravdanih otkazivanja zbog zauzetosti, uspevam da utanačim, uz dobru dozu zemljačke solidarnosti, razgovor sa v.d. direktorom drame Srpskog narodnog pozorišta. Pošto obojica živimo u „srpskoj Atini“ logično je da divanimo u znamenitom caffe-u Atina, prenosim cenjenom čitateljstvu razgovor dvojice novosadskih Ercova:
Milovan Filipović, među kolegama poznat kao „Era“, stigao je u Novi Sad pre dvadesetak godina, upisao glumu na Akademiji umetnosti, klasa znamenitog glumca i profesora Branka Pleše. Hoćeš li da nam kažeš kakva su tvoja iskustva vezana za pozorište pre nego što si upisao Akademiju, kako si se pripremao, ko te je pripremao i šta te je opredelilo da postaneš glumac?
Nisam ja kao dete razmišljao puno o tome, nisam se nešto preterano bavio amaterski glumom, iskreno nisam ni imao nameru da postanem glumac. Moje strasti su bile okrenute u nekim drugim pravcima. Mene je više zanimalo novinarstvo i kada sam upisivao gimnaziju mislio sam da ću, nakon toga upisati… recimo žurnalistiku, možda istoriju… čak sam razmišljao o nekoj tehnici… kada sam završavao treći razred gimnazije, pomislio sam: a zašto da ne probam? Onda sam shvatio da je to, u stvari, poslednja prilika da probam da upišem Akademiju i… odlučim da probam u Novom Sadu… ovde sam imao rodbinu, pa sam hteo da spojim lepo sa korisnim, da obiđem familiju kod koje dugo nisam bio, koju dugo nisam video, sa druge strane da iskoristim priliku, jer sam nameravao da… naravno pod pretpostavkom da ne upišem Akademiju, da sledeće godine upišem nešto drugo… (zujalica na utišanom telefonu, privatan razgovor sa… posle nekoliko minuta nastavljamo) … dakle nisam se nešto posebno bavio glumom sem u osnovnoj školi, kroz neke sekcije… ali mi je posle treće godine gimnazije postalo jasno, da če mi biti jako žao ako ne probam da upišem glumu. Mislio sam da ću se posle četvrtog razreda gimnazije lepo spremiti za neki drugi prijemni na nekom drugom, pod znacima navoda, ozbiljnijem fakultetu i ne bih da rizikujem, da u se u isto vreme spremam za dva fakulteta pa ne ispadne dobro ni na jednom. U to vreme Sonja Karajić, moja dobra drugarica i koleginica, je učila sa mnom u razredu u užičkoj gimnaziji, inače ćerka Zorana Karajića, tada glumca u Užicu, a danas upravnika pozorišta u Šapcu. Ja sam gledao Karajića u nekoliko predstava i jako mi se svidelo kako on to radi, tako da sam rešio da me sprema za Akademiju, ili on ili niko! I tako… ispričam ja to Sonji i zamolim je da ga pita, ona mi kaže da on to više ne radi, da nema vremena, da se strašno razočarao… ja joj kažem: Dobro, je l’ može bar da me čuje?… i bio sam uporan, dosadan… i odvede ona mene jedan dan kod njih kući, on me čuje… i kaže: Spremaću te! I tako… videli smo se pet/šes’ puta, on mi je dao tekstove, literaturu… objasnio šta se radi na prijemnom i tako to… i kad sam ja polazio za Novi Sad on meni kaže… primiće te sigurno! Meni nije bilo jasno kako može da kaže da ću biti primljen? Pazi, bilo je prijavljeno oko petsto ljudi a prima se deset. Pa to je, šta znam, dva posto od ukupnog broja. On je bio toliko siguran da ću biti primljen… a ja… ja u tom trenutku uopšte nisam znao zašto. Tek mnogo vremena kasnije sam shvatio da je to druga priča, da se to jako dobro vidi, kad neko zna o čemu se radi… to se odma’ vidi, da li neko jeste ili nije za ovaj posao. I tako sam ja došao u Novi Sad i ostao evo već… dvadeset četiri godine.
Pleša, pored velike glumačke karijere, je ostavio značajan trag kao profesor, „ispod njegovog kaputa“ je izašlo puno kvalitetnih glumaca, ko je sa tobom bio u klasi?
Pa mi smo, sad ovo, možda malo, nije korektno što ću da kažem ali je ipak tako, za razliku od svih ostalih Plešinih klasa, naša klasa je jedina u kojoj su muškarci prednjačili. Tu su bili Jugoslav Krajinov, Aleksandar Bogdanović, Ljubiša Milišić… žene se malo manje bave pozorištem danas. Dakle, muškarci se svi danas bave pozorištem i to vrlo ozbiljno, žene malo manje… Nataša Ilin iz zrenjaninskog pozorišta je bila sa mnom na klasi, Lena Bogdanović… ostale devojke, na žalost nisu više u pozorištu. Ali ni to nije loš procenat s obzirom da smo diplomirali pre više od dvadeset godina. Pleša… on nije nama samo predavao glumu, on je nama pre svega predavao etiku i život… mi pored toga što smo “izašli iz njegovog kaputa”, mi smo imali tu sreću, kako da kažem… da učimo od njega, da učimo od najvećeg glumca među intelektualcima i najvećeg intelektualca među glumcima. Takođe, smo imali tu nesreću da je on bio već u ozbiljnim godinama i da je pred kraj našeg studiranja već bio ozbiljno bolestan i nije mogao da bude na svim predavanjima prisutan, što je za nas bio veliki hendikep. Sa druge strane, evo ja i dan-danas čuvam beleške sa njegovih predavanja. To je nešto što… kada počneš da podrazumevaš glumu kao takvu, odnosno kad “svariš glumu”, to je nešto što uvek može da ti pomogne… da se vratiš na sadržaj, da se vratiš na suštinu. Ja sam hvatao beleške, ja sam to sve zapisivao, imam tomove i tomove svesaka sa njegovih predavanja, čak sam razmišljao da to odštampam, da sistematizujem, da u jednom trenutku mogu da pokažem nekome, mislim da je to dragocenost koju ne treba izgubiti…
… Bože zdravlja, ne znači da to nećeš, nekada, i uraditi…
… da, da, skoro prilikom intervjua me jedna novinarka pitala: Šta dalje? Evo, sad si postao v.d. direktora drame, koji su ti dalji motivi, čime bi dalje voleo da se baviš? Možda je to, možda bi to bio neki sledeći korak u mojoj karijeri…
… no, o tom, po tom… Jedno od prokletstava glumačkog zanata se sastoji u tome da to što je neko kvalitetan, dobar glumac uopšte ne mora da znači da će postati popularan glumac. Novi Sad ima taj hendikep, moramo priznati, da ima malo “televizičnih” glumaca. Nema, kako se to kaže “jake medije”, tako da često najbolji novosadski glumci moraju da odu za Beograd da bi stekli nekakvo ime, ili nazovimo to popularnost. Pa tek onda Novosađani shvate šta stvarno imaju tu u svom šoru… u SNP-u…
… tu se slažem sa tobom, ima puno, puno takvih primera…
… ti si interesantan primer, za razliku od ostalih, ti si se naigrao dobrih uloga u dobrim i kvalitetnim predstavama što u SNP-u, što u drugim trupama. Mogu to da kažem jer smo se u isto vreme doselili u Novi Sad. Ipak si godinama ostao u novosadskim okvirima, dobio si relevantna priznanja za novosadske prilike… i tek slučaj, život je inače najveći “komedijaš”, tek sa “šajb’om”, sa jednom replikom u seriji “Vratiće se rode”, si postao “televizičan”, popularan diljem naše zemlje…
… pa Bogami i u regionu, što sam se i sam iznenadio, to je bila jako gledana serija i van Srbije…. Paaaaaa, da… ali kako da kažem, to ima veze samo sa snagom medija, odnosno sa količinom konzumenata nekog medija, sa količinom konzumenata pozorišta u odnosu na to kolika je količina konzumenata televizije, to jedino ima veze sa tim. Pa ne znam šta da kažem, posle toga sam imao priliku da se okrenem ka Beogradu, da odem da pravim neku veću karijeru… ali, pošto sam ja vaga u horoskopu, ja sam to sve stavio na vagu… kad sam ja izmerio šta to sve znači, šta dobijam eventualnim odlaskom u Beograd a šta gubim odlaskom iz Novog Sada, ja sam shvatio da ću mnogo više izgubiti nego što ću dobiti. Novi Sad zaista pruža jednu udobnost življenja za razliku od Beograda. Imaš sve što ti je potrebno a na kraju karajeva nije sve ni u poslu… ima nešto u nekim drugim segmentima života. E ti drugi segmenti života su mnogo jednostavniji pa i mnogo prijatniji u Novom Sadu. Prvo u Novom Sadu imaš sve kao i u Beogradu, imaš dobre škole za decu, imaš dobre fakultete, sve što hoćeš da kupiš, podrazumeva se ako imaš novaca, možeš da kupiš u Novom Sadu. Sve što hoćeš da vidiš, neki koncert, utakmicu ili slično možeš da vidiš u Novom Sadu. Možda ne u isto vreme, možda malo kasnije ali biće sigurno u Novom Sadu. Ako je baš nešto posebno, neki koncert, ili događaj… možeš vrlo jednostavno, za sat vremena da odeš do Beograda, čak jednostavnije, brže nego neko ko živi u nekom zabačenijem delu Beograda. Kad sam ja shvatio da ću sina, svako jutro, voziti u vrtić, sat i po’ tamo, pa onda sat i po’ nazad, ovde ga odvedem peške za dva minuta… kada sam ja to izmerio, da ne pričam o nekim drugim stvarima, ja sam shvatio da nema te karijere koja to može da kompnezuje…
…što kažu Novi Sad je grad po meri čoveka, za jedno udobno, pristojno življenje. Znači ti si dobio priliku, odigrao si tu kartu i…
… znaš, meni nije bilo potrebno da odem u Beograd da bih postao to što jesam. Na kraju krajeva ja ovde u Novom Sadu zadovoljavam sve svoje umetničke potrebe, igranjem u jednom velikom pozorištu, kao što je Srpsko narodno pozorište, koje nije ništa manje od bilo kog beogradskog pozorišta…
…ja čak mislim, da je rediteljima u SNP-u mnogo jednostavnije nego u beogradu, čak mogu da tvrdim da na jednom mestu, ni u Beogradu, nema to što ima SNP. U Beogradu, možda, kad se sve sabere, ima više kvaltetnih glumaca ali su oni članovi više različitih pozorišta, samim tim ih je teško okupiti oko jednog projekta, dok u SNP-u imaš sve na jednom mestu u svim generacijama… i mlade, talentovane glumce, srednjake, starije “iskusne vukove”, imaš pevače, igrače, logistiku…
… koncentraciju kvaliteta koju poseduje SNP nema niko u regionu, ne samo u Beogradu…
… ipak laici u Novom Sadu ne shvataju koliko je to dragoceno za kulturu ne samo Novog Sada nego uopšte za celu zemlju, SNP je nacionalno blago. No ti si u tu veliku kuću došao tiho i… jesi li dogurao do prvog razreda, jesi li postao “prvak”?
Ne, ne… ja još nisam prvak…
… to je interesantno…
… kako da kažem, mislim da to nije stvar samo kvaliteta, drugo ja ne kažem da ja posedujem taj kvalitet za prvaka, ne tvrdim to, naravno to treba da kažu neki drugi. Svi mi imamo mnogo bolje mišljenje o sebi nego što je ono objektivno i to je nešto što je zajedničko za sve nas, ne samo za glumce nego i za sve profesije. Nisam ni ubeđen da bi to tako trebalo da bude. Ja sam do nedavno bio glumac druge grupe, pa sam od pre dve ili tri godine glumac prve kategorije, to je jedan korak do prvaka a da li će se desiti ili ne i kada će se desiti uopšte nije ni važno. Mislim da je mnogo važnije šta igraš i kako igraš od tog nekog, formalnog statusa koji imaš u pozorištu. Nisam… kako da kažem… ajd’ da se vratim na priču vezanu za popularnost, ja to nisam umeo da iskoristim, odnosno ne znam ni da li sam hteo. Možda da sam imao talenat za lični marketing, možda bih to bolje iskoristio, možda bih uspeo da odigram neke uloge koje sam mislio da bi trebalo, opet sa druge strane to možda nije dobro, zato što ta pogrešna predstava o nama samima može da bude nešto što te vraća u nazad… ti nikad ne možeš da kažeš: e ovo je uloga za mene, e to je ono što bih želeo da igram i mislim da je to jako opasno, to može da bude jako kontraproduktivno i može da se dogodi neki neuspeh koji se može kasnije vrlo teško da apsorbuje i… to je to.
No, da se još malo vratimo na početke, tvoj odnos prema Užicu, užičkom pozorištu? Ti si kao student igrao u, čini mi se, dve predstave, Despota Stefana i Princ Rastko monah Sava i nikad više. Nisu te zvali ili…?
Pa nisu me ni zvali a nisam ni ja bio nešto posebno zainteresovan. Znaš, oni su hteli da ja budem stipendista, odnosno da posle Akademije dođem u Užice. Tada je Branko Popović bio direktor. Ipak moje ambicije su bile malo veće nego što su oni, u to vreme mogli da mi pruže. Posle Despota Stefana nekako sam shvatio da je u Užicu…nekako, malo prostora za veći napredak, bar u to vreme. Pa upravo smo pričali da Novi Sad ne može da se nosi sa tim a tek Užice. Zoran Karajić je već bio otišao, Toma Trifunović je bio u odlasku u penziju… u isto vreme sam počeo da igram u SNP-u, pokojni Baja Gardinovački, je tada bio direktor drame i on mi je stavio do znanja da računaju na mene… a ja kao neko ko jeste i nije Užičanin, nije iz samog Užica, nisam imao neku veliku emotivnu vezanost za sam grad, za to pozorište. Shvatio sam da je za mene bolje da ostanem tu, shvatio sam da više volim Novi Sad od Užica… odnosno, ne, ne… da više volim život u Novom Sadu i mogućnosti koje mi pruža nego što bih imao priliku da ostvarim ako bih ostao da živim tamo, bila je tu još gomila nekih stvari, iz privatnog života, koje su uticale na to, koje su počele sve više da me vezuju za Novi Sad.
…i sad si sa “šajb’om” položio prijemni, sad si pravi Novosađan’, puno ljudi posle te uloge bi se zakleli da si “pravi Lala”.
Pa dobro… ja najveći deo života živim u Novom Sadu. Ja sam Mokrogorac, ne Užičanin, u Užicu sam živeo tri godine u toku srednje škole, od rođenja do svoje četrnaesete u Mokroj Gori, a u Novom Sadu punih dvadeset i četiri godine.
Kada sve saberemo, skoro si zagazio u petu deceniju, evo nedavno si proslavio dvadeset godina umetničkog rada i… postao si direktor drame, vršilac dužnosti direktora drame Srpskog narodnog pozorišta. Da li ćeš i tu, na toj funkciji, da primeniš taj metod, postepenosti, korak po korak ili ćeš se truditi da ozbiljnije, brže promeniš neke stvari?
Pa… zatekao sam situaciju koja ne može da trpi postepenost, koja traži brz rezultat. S tim u vezi sam već zaista preduzeo i predvideo puno zanimljivih stvari, vezanih za događaje koji će se dešavati do kraja ove godine a posebno u 2018-oj. Napravio sam vrlo ambiciozan plan, mislim repertoarski. Prvi moj zadatak, pošto je predlog da budem direktor drame potekao iz ansambla, još pre godinu dana, kada je Saša Gajin odlazio sa tog mesta, ansambl je mene preporučio za to mesto. Međutim pošto je samoupravljanje ukinuto, mi to nismo mogli da ostvarimo i… ja nisam inisitirao na tome, tako da je izabran moj kolega Petrović…i prošlo je godinu dana… i upravnik i predsednik upravnog odbora, nakon završetka sezone su smatrali da bi bilo dobro da tu dođe do nekih promena i onda su razgovarali sa mnom… kako da kažem, imao sam dilemu… i prvi drugi put, da li da uđem u tu priču. Međutim, kao što sam svojevremeno Sašu Gajina ubeđivao da nema pravo da ignoriše zahtev svojih kolega, tako sam smatrao da ovoga puta ja nemam pravo da ignorišem to isto. A pogotovo kad su predsednik upravnog odbora i upravnik to predložili. Tada tek nisam imao pravo da to ignorišem, u suštini oni su poslušali glas iznutra, glas iz ansambla i da sam to odbio oni bi mogli da pitaju: pa dobro ljudi, šta vi onda hoćete? Ja sam naišao na veoma dobru komunikaciju sa njima, dobio sam autonomiju u radu, što je meni veoma važno. Oni su vrlo pozitivno odreagovali na moju energiju, na promene koje sam uveo u funkcionisanju drame a repertoar je ono što će mene odrediti, odnosno kvalitet repertoara koji budem napravio će biti moja lična karta.
Da li hoćeš da nam otkriješ šta možemo da očekujemo u narednom periodu?
Možemo da očekujemo vrhunske reditelje, zaista vrhunske reditelje iz zemlje i iz regiona. Po prvi put će u Srpskom narodnom pozorištu režirati Nikita Milivojević, Milan Nešković, Zoltan Puškaš… režiraće neki ljudi koji su već radili tu, biće tu Mija Knežević, Aleksandar Popovski, verovatno Ljuboslav Majera… naslovi su Čehov, Šekspir… savremena domaća drama, savremena svetska drama… dva/tri savremena evropska pisaca, dva/tri savremena američka pisaca…
Možeš li da nam kažeš neki konkretan naslov, prvo nas očekuje…
Početkom decembra nas očekuje novi komad Li McDugala, to je autor koji je napisao komad “Zdravo živote”, koji je doživeo ogroman uspeh na Kamernoj sceni…pre toga ide “Vojvođanska rapsodija”, to je u stvari nešto što sam zatekao kad sam došao. Od McDugala je moj izbor, zatim, imaćemo konačno premijeru “Laže i paralaže”, to režira mladi, izuzetno daroviti reditelj, sjajno je otvorio priču, zove se Slobodan Branković, odličnu podelu ima. Biće to jedno, zaista, novo viđenje Sterije, jako sam nestrpljiv da vidim kako će to da izgleda. To će biti krajem decembra, znači u decembru ćemo imati tri premijere. U januaru ćemo imati premijeru komada “Bilbord”, to je Majkl Vukadinović, američki pisac srpskog porekla, režija Petar Jovanović. Zatim, početkom februara nas očekuje “Staklena menažerija” Tenesi Vilijamsa, onda bi trebalo da radimo sa Osijekom, Sema Šeparda, komad “Trough West – Pravi zapad”, to je koprodukcija sa Osiječkom umjetničkom akademijom… onda kreću redom Mia Knežević, Radoje Čupić, Aleksandar Popovski, Nikita Milivojević, Igor Vuk Torbica, Milan Nešković… Ana Đorđević, trebalo bi da uradimo Milenijum…
Bogami, žestoko si počeo, ne možemo da nabrojimo šta si sve planirao…
Žestoko, žestoko… međutim to su vrlo realne stvari…ipak, sve to puno zavisi od finansija ali imam uveravanja da će to sve biti u redu. Upravnik i ja radimo na tome, radimo na još nekim drugim stvarima…biće nekih radionica… dovešćemo jednog značajnog reditelja iz Velike Britanije, koji će držati radionicu za mlade ljude a onda to treba da preraste u jednu multinacionalnu koprodukciju sa još sedam ili osam država… kad vam kažem da su uključene Kina, Singapur, Kanada, Švedska, Italija… i tako dalje a naši ljudi su nosioci u svega toga. Biće to jako zanimljiva priča, zatim imamo moguću saradnju sa pozorištem Krempuh iz Zagreba, na Kamernoj sceni ćemo širom otvoriti vrata za mlade ne afirmisane ljude, tu ćemo malo više umetnički da rizikujemo. To će biti jedna, kako da kažem, njihova ulaznica za veliku scenu, što jeste pravi način. Probaćemo da Kamernu scenu tehnološki i tehnički još bolje opremimo preko nekih finansiranja sa strane. Još puno, puno stvari je u planu. Stalno razmišljam o nekim rediteljima koji su ranije malo ili nisu uopšte radili u SNP-u a koji već imaju značajan status, pedigre… tu pre svega mislim na Snežanu Trišić, Tanju Mandić Rigonat… Boris Liješević jeste režirao kod nas ali njemu je mesto u SNP-u. Sa njim sam razgovarao, on je trenutno zauzet sa terminima ali naći ćemo mesta, moramo naći mesta i vremena za njega.
Možemo samo da ti poželimo puno sreće i uspeha u radu. Evo za kraj ćemo opet da se vratimo na početak, kad si bio mali želeo si da budeš…, mada smo se već doticali mladosti, pre nego što si počeo ozbiljno da razmišljaš o karijeri želeo si da budeš?
Sportski komentator, želeo sam da budem sportski komentator.
Na samom kraju savet mladim kolegama, studentima glume…
Vrlo je teško davati savete u ovoj situaciji, samo želim da im kažem da ne odustaju! Samo nemojte odustati, rad na sebi, samopoštovanje, sumnja u sebe, to je takođe, jako važno i naravno: ne odustajanje!
Milovane hvala ti na razgovoru, pratićemo vaš rad i naravno podržavati koliko smo u mogućnosti i ako bude trebalo i da kritikujemo.
Trebaće nam podrška u svakom slučaju, a svaka dobronamerna kritika je uvek dobrodošla. Posebno nam je potrebna podrška medija, možda ja kao glumac nisam shvatao koliko je važna komunikacija sa medijima ali u svakom slučaju mi moramo da učinimo dodatne napore da naš rad postane što vidljiviji široj javnosti.
Autor: Dragoljub Selaković