ЈУТРО НА ПОВЛЕНУ – ВЕЧЕ У БРАНКОВИНИ

ЈУТРО НА ПОВЛЕНУ – ВЕЧЕ У БРАНКОВИНИ

Планинарско-рекреативна секција „Нови Сад” организовала је акцију успона на три врха Повлена у суботу, 16. маја 2020. Група није била велика а многима је ово била прва шетња након епидемије и ванредног стања. Како ваљевске планине нису далеко од Новог Сада, на пешачење се кренуло већ пре 10 сати изјутра са Дебелог брда. Oвде стоји и табла са натписом Капија Подриња. Врх Велики Повлен још се купао у магли, а пролећни ваздух и бујна вегетација пружали су праву терапију кисеоником.

На шетњу се креће од планинарског дома „Повлен” на око 1100 м нв а до врхова има по 200–300 м висинске разлике. Укупно је пређено око 14 км, сваки врх је леп за себе а ливаде највише подсећају на Златибор. Видели смо читаве тепихе сремуша који тек сада цвета на тој висини, као и обиље процветалих шумских јагода.

С обзиром на то да ће се ове године можда нешто више летовати у Србији, препоручујем ову божанствену планину љубитељима природе и породицама са децом, било да се одлуче на једнодневни излет који се лако реализује из Војводине, било да се сместе у Ваљеву на неколико дана – као полазишту за истраживање околине. И, наравно, на самом Повлену има апартмана.

 

После шетње највише прија ваљевско пиво које се прави са чистом изворском водом која се не прерађује, само контролише.

Са Повлена нас је испратила табла са натписом Срећан пут желе вам мештани Зарожја, села чувеном по вампиру Сави Савановићу из приповетке Милована Глишића. Ручак по повољним ценама и куповина домаћих производа су обављени крај реке Јабланице, која нешто касније са реком Обницом чини почетак Колубаре.

У повратку је уследио предах у Бранковини и посета гробу Десанке Максимовић, која је рођена управо 16. маја. Спремао се први сумрак кад смо утонули у мекану траву Школског дворишта у коме је вајат у где је рођен Љуба Ненадовић, Музеј раног школства, Десанкина спомен-школа и однедавно реплика куће Ненадовића. Како је било касно за посете, упознавање са поставком уследиће другом приликом.

Чини се да нико сем писца ових редова, није до сада посетио Бранковину. Сви су били очарани мирисом багрема и песмом зрикаваца као из Десанкине песме. Уследила је посета цркви, разгледање ризнице, упаљене свеће. Тишина и спокој у који лагано тону (кућице) собрашице и чесма Нанадовића, фотографисање на мостићу, и тежак растанак са чаролијом овог места… Верујем да је свако помислио како се овде вреди вратити још који пут.

 

За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;

Author Image
В. Раонић
%d bloggers like this: