O SAĐENJU TIKAVA I SLIČNIM DISCIPLINAMA

VEŠTICE IZ SALEMA – Artur Miler režija i adaptacija: Nikita Milivojević; scenografi: Nikita Milivojević i Željko Piškorić; kostimograf: Marina Sremac; scenski pokret i izbor muzike: Amalija Benet; asistent reditelja: Nikola Končarević; majstor svetla: Miroslav Čeman; ton majstor: Đorđe Ilić; produkcija: Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture, Novi Sad; premijera 09.novembar 2018; igraju: Ivana Pančić, Teodora Marčeta, Nina Rukavina, Mia Simonović, Sonja Isailović, Alisa Lacko, Branislav Jerković, Marija Medenica, Miroslav Fabri, Mirjana Gardinovački, Dušan Jakišić, Lidija Stevanović, Aleksandar Gajin, Jugoslav Krajnov, Vukašin Ranđelović, Nenad Pećinar, Milan Kovačević,
Gordana Kamenarović, Maja Čampar, Anica Petrović, Marija Feldeši, Nevena Nerandžić, Nikolina Vujević

“Ko s… tikve sadi o glavu mu se razbijaju”, nije slučajno da ni u naslovu ni u prvoj citiranoj poslovici ne navodim ime onoga o kome ili čemu se radi u predstavi o kojoj pišem iz jednostavnog razloga jer postoji verovanje da kao što ne treba uzimati Božije ime uzalud tako da ime onog drugog ne treba uopšte spominjati jer svako pominjanje je prizivanje istog a upravo bi to bio najkraći siže ove sjajne predstave koju zbog poznatih obaveza nisam imao priliku da gledam premijerno. Doduše mišljenje ovog piskarala, da ukoliko stvarno hoćete da vidite pravu sliku i steknete realan uvid u kvalitet neke pozorišne predstave onda je bolje pogledati reprizna izvođenja nego premijeru, se pokazala po ko zna koji put tačnom. Još kad na reprizi ta predstava doživi ovacije i dugotrajan aplauz kao što se desilo na trećoj reprizi predstave iz podnaslova* onda morate da zaključite da je sjajna. Izvinjavam se cenjenom čitateljstvu što ovaj prikaz počinjem s kraja ali sam još uvek pod snažnim utiskom doživljenog pa sam ovoga puta prekršio nekakav uobičajeni redosled, ipak da krenemo redom.

“Nestašni dečko” američke dramaturgije Artur Miler, levičarski orijentisan, nema nikakve veze sa, mnogo lascivnijim i poznatijim prezimenjakom Henrijem, kod nas i u svetu širokim narodnim masama poznatiji kao jedan od muževa Merlin Monro je bio jedan od značajnijih stvaralaca dvadestog veka sa severnoameričkog kontinenta. Najpoznatija dela su mu ekranizovana i igrana su i na našim scenama u drugoj polovini prošlog veka: “Smrt trgovačkog putnika”, “Pogled s mosta” i ovaj naslov o kome je reč u ovom prikazu. Miler se kroz svoja dela prvenstveno bavio kritikom i zatucanošću američkog društva, puritanizma i malograđanštinom. Navedeni naslov je objavio 1953 godine na osnovu istinite priče, suđenja koje se dešavalo u današnjoj Saveznoj državi Masačusets krajem sedamnaestog veka. Dugotrajna svađa meštana dva susedna mesta,sličnih imena Salemsko selo (danas Denvers) i Salem grad (danas Salem) oko međa i uzurpiranja imovine začinjena ljubomorom, lažima, zlobom i karijerizmom se od ogovaranja, zataškavanja preljube i pokušaja osvete zbog obećane a uskraćene ljubavne romanse pretvorila u višegodišnju histeriju koju je glavom platilo preko pedeset ljudi. Ukratko, zbog komšijske svađe, sveštenika željnog osvete i nekoliko devojčica koje su pristale da igraju uloge posednutih pobijeni su siromašniji stanovnici Salem sela, kojih su bogatiji hteli da se reše ili da im otmu imovinu kao i nekoliko pravdoljubljivih, časnih i prkosnih žena i muškaraca koji nisu hteli da prihvate klevete. Savremenici i retki protivnic nisu imali zamerke na progon i vešanja već na dokazni postupak. Posle nekoliko godina su počela poništavanja presuda te su obešeni proglašavani nevinima a neki su rehabilitovani tek krajem dvadesetog veka. Ovde treba naglasiti da je Miler ovaj tekst napisao i objavio za vreme najžešće euforije makartizma i lova na crvene … (komuniste) vešto aludirajući na tadašnja aktuelna dešavanja pa se onima koji umeju da čitaju između redova mogu namtenuti slične asocijacije na savremena dešavanja širom sveta.

Nikita Milivojević je eto posle višedecinijske, uspešne, rediteljske karijere ne samo u našoj zemlji već širom Evrope po nekim “zabačenim” zemljama poput Grčke, Velike Britanije, Nemačke, Italije, Švedske i takođe uspešne profesorske karijere na novosadskoj Akademiji konačno dobio priliku da režira u najstarijem srpskom pozorištu što je po mišljenju ovog piskarala bio veći gubitak za SNP nego za njega. To se eto pokazalo i dokazalo već njegovom prvom režijom kao što je već pomenuto na početku ovog prikaza. Da li se g. Milivojević posebno pripremao ili ne ali za rezultat možemo, slobodno, reći da je, u najmanju ruku, odličan. Svoje scenografsko umeće, čemu je sklon i koje često koristi, to znamo iz ranije viđenih njegovih režija, je u saradnji sa Željkom Piškorićem realizovao na najoptimalniji način. Poznavaocima relacija i odnosa u kući je od početka jasno da je, uz dužno poštovanje njegovih kreativnih sposobnosti, veću korist od ove saradnje imao Piškorić tj. da je on zahvaljujući višegodišnjoj praksi i poznavanjem raspoloživih kapaciteta SNP-a savršeno realizovao sve zamišljeno ili što je bilo moguće realizovati u zadatim okolnostima koju nameću neki drugi faktori.

Isto ili slično se može reći i za učinak iskusne kostimografkinje Marine Sremac koja je odabirom “krv” crvenog pliša za kostime “posednutih devojaka”, po kojima je ovaj komad dobio ime, posebno naglasila tragična dešavanja od samog početka uz naravno standardno kvalitetna rešenja u duhu vremena u kojem se radnja odigrava.

Maksimalan doprinos ovoj sjajnoj predstavi je takođe dala Amalija Benet izborom nenametljive ali iritirajuće muzičke podloge koja sve vreme diže tenziju prejudicirajući tragičan razvoj događaja. Posebno treba naglasiti izuzetan rad na scenskom pokretu, koji takođe potpisuje Amalija Benet, kao i nivou discipline u kretnjama do kojeg je dovela pomenutu grupu, naslovnih, junjakinja sa akcentom na sestre Mersi. Oni koji imaju iskustva u radu u tom delu, glumačkog zanata, znaju koliko je truda, proba i znoja potrebno da se dostigne taj nivo usaglašenosti kretanja a može takođe da ispriča i oboji celu priču dodatnim efektima što je ovoga puta funkcionisalo savršeno.

Kažu da dobra glumačka podela završava pola posla u rediteljskom radu na predstavi, u to nepisano pravilo smo imali priliku i ovoga puta da se uverimo. Nikita Milivojević je, već smo pomenuli, delimično novosađanin, pa je imao priliku da se upozna sa “materijalom” ako ništa drugo gledajući predstave sa repertoara SNP a Boga mi i pamteći neke pomalo zaboravljene glumačke veličine kojima raspolaže Novi Sad. Prvenstveno mislim na izvanrednu g-đu Mirjanu Gardinovački, doajena novosadskog teatra, koja samom svojom pojavom i sa par efektnih replika dodaje šlag na ovu odličnu predstavu. Da biste imali dobar ili odličan učinak na sceni nije dovoljno da samo vi dobro ili odlično radite svoj posao, neophodno je da vaši partneri budu takođe dobri ili takođe odlični, morate da imate sa kim da igrate inače ukupan efekat neće dati željene rezultate jer Pozorište je uvek i zauvek kolektivan čin. Tako je g-đa Gardinovački imala dostojne partnere i naslednike u čitavom ansamblu, u prvom redu, u svojim bivšim, iskusnim kolegama Lidiji Stevanović, Gordani Kamenarović, Dušanu Jakišiću, Miroslavu Fabriju i Aleksandru Gajinu, njima uz rame su tu bili nešto mlađi Jugoslav Krajnov, Milan Kovačević i Nenad Pećinar.

Kao što i dolikuje, najveći teret je izneo mlađi deo ansambla sa kojim se Nikta Milivojević susretao na Akademiji, neki su bili u njegovoj “klasi”, tako da je od početka znao sa kakvim materijalom raspolaže. Vrlo je teško izdvojiti nekoga od ovih novih, mladih snaga koje nadiru i žestoko se bore za svoje mesto na “daskama koje život znače”. Ipak možemo, zbog veličine i težine zadataka koje su uspešno savladali, da istaknemo Mariju Mednicu i Branislava Jerkovića u ulogama bračnog para Proktor. Njima, odmah uz rame, je Ivana Pančić kao Ebigejl Vilijams i Vukašin Ranđelović kao prečasni Hejl. Posebna priča su, već pomenute sestre Mersi, u tumačenju Nine Rukavine i Mie Simonović koje svojom usaglašenošću glasa i pokreta nam na najbolji mogući način pokazuju predanost glumačkom zanatu i sa lakoćom ispunjavaju najteže zadatke ove, “na oko” lagane, ali izuzetno teške profesije. Sve ostale devojke, koje zbog ograničenosti prostora ovoga puta nećemo poimence nabrajati su dale svoj maksimalan doprinos i bez njihovog truda ova sjajna predstava sigurno ne bi mogla da ponese taj epitet.

Na kraju ovog prikaza ovo piskaralo može samo da cenjenim čitaocima preporuči da ukoliko nisu do sada obavezno pogledaju ovu odličnu predstavu koja sigurno obogaćuje repertoar, najstarijeg pozorišta u Srba i iskreno se nada da će u što skorije vreme Nikta Milivojević imati priliku da ponovo režira u SNP-u na zadovoljstvo i publike a Boga mi i stručne javnosti.