Синоћ је у препуним просторијама ПСД „Железничар” одржана презентација о успону на пик Лењин на азијском масиву Памир. Презентацију је држао Никола Бобић, и све присутне оставио без даха. Јер, Никола је погледао свет са висине од 7134 метра, где више од 90 посто становника планете неће никад стићи!
Уз младог Николу, у екипи су били и Славенко Божић који је стигао до 7100 м, Јелена Јовишевић и Радомир Микић који су се попели до врха Разделнаја на 6148 м, а вођа ове експедиције био је искусни Миливој Ердељан.
Експедиција је трајала двадесетак дана и изведена је крајем јула и почетком августа 2018. Полазиште је било из државе Киргистан (планина се протеже још и кроз Таџикистан, Авганистан, Кину и Пакистан), са неких 3000 метара н. в. Потребне су свакодневни мањи успони да би се човек адаптирао, те се на врхове не креће одмах. Такође, видели смо да је један дан у базном кампу предугачак уколико чекаш боље временске услове и прилагођавање организма, те како изгледају јурте – шатори обложени кожама.
Пошто су планинарима на услузи и локални становници, било је занимљиво видети да коњи, који се могу изнајмити да носе ствари, немају ни травку да поједу на тој висини него им власници носе зобнице са храном. Видели смо фотографију локалног носача који носи и по 50–60 кг терета, и који по два пута дневно пређе растојање између два кампа, за шта је потребно озбиљно време и снага.
Сазнали смо да у кампу соларни панел прикупља енергију те да је права битка како напунити своје уређаје. Да је тамо неопходно припремити јело и одржавати хигијену, али и чувати сваки центиметар коже од сунчевог зрачења. Да можете да седите на снегу а да температура услед зрачења буде 42 степена, а такође и да спавате у шатору на минус 30. Да видите како изгледа бујични поток на леднику, доживите да вам се ледник цепа под ногама, како се ти расцепи прелазе мердевинама… Све је то потпуно нови свет који, ми из удобних станова, не можемо ни да појмимо.
Иначе, Никола Бобић је од малена планинар јер потиче из планинарске породице, око пет година се бави високогорством, али је и озбиљна личност (уједно и председник Планинарског савеза Војводине), јер је за овакве експедиције неопходна велика и умна и физичка снага. Адреналин је у другом плану. Овде сваки потез има своју цену и неопходно је велико искуство и дисциплина. А најлепше је, наравно, кад се све успешно заврши.
Честитамо и Јелени и њеним високогорским мускетарима, уз захвалност што су синоћ своје невероватно искуство поделили са нама.
Фотографије: Никола Бобић;
За Vojvodjanske.rs, чврсто се држећи за равницу да не падне, В. Раонић!
You must be logged in to post a comment.