Došla je prava jesen, miriše na studen. Lišće je opalo sa grana. Grane izgledaju nekako neugledno kao bez šminke. Po travi vetar pravi mozaike. Puno je šarenog lišća u dvorištu. Lepo je posmatrati kroz prozor iz tople sobe. Prijatno šuštanje dopire spolja, najavljujući dolazak nepoznatog posetioca. Ko bi to mogao biti, pitam se, pitam , se….
“Dobro, oćeš li već jednom pokupiti to lišće osim što blejiš u njega”?
“Možda ne bi trebalo to raditi”?
“Što ne bi, svake godine se lišće skuplja”.
“Nešto se priča, možda bi trebalo ostaviti prirodi da reši takva pitanja”.
“Šta!!!???, ko bre priča, možda žene po brijačnicama”.
Pa, kruži priča…da,
je skupljanje i odnošenje lišća velika gnjavaža, za ove sa malim baštama i ne baš, a za ove sa povećim avlijama, lelee golemata rabota. A opet dvorište izgleda urednije i domaćinskije bez lišća šarenog. Pa kako reći, a nikog ne uvrediti, nije to skupljanje najbolja ideja. Neka leži na zemlji, pružiće utočište mnogim živuljkama, prijaće i travnjaku.
A zašto lišće opada ?
Listopadno drveće s jeseni gubi lišće da bi preživelo, bez lišća drvo čuva vodu i energiju kako bi preguralo zimu. Opadanje ne čini ugodu samo drveću već i tlu ispod i unaokolo. Tako je priroda to uredila i šta tu čovek ima da se meša.
Koliko samo životinjica i insekata traži sklonište preko zime, a da nisu unapred nparavili rezervaciju prebivališta do tamo marta, aprila? Čudnim čudom prirode ove živuljke uspevaju da se smeste u uparvo opalom lišću i spasu se od zimskih hladnoća. Tako se stvari odvijaju u prirodi. Uplitanjem čoveka, priča dobija drugačiji tok . Dođe neki i pokupi svo lišće, napravi problem, a pojma nema.
Priča ovde postaje jezovita, zbog dece i osetljive publike – kraća pauza.
Za vojvodjanske.rs: B. M.