PRAŠINA S PERIFERIJE

PRAŠINA S PERIFERIJE

Vredi po nekad zaviriti u male, polumračne, ali uvek čiste i uredne periferiske krčmice našeg grada. Tu čovek za dva i po dinara, koliko staje čaša slabog, vodnjikavog sremskog vina, može da čuje mnoge zanimlјive razgovore, da stekne takve impresije i dođe do dragocenih podataka za pisanje jedne priče ili romana o modernom, nervoznom, šarolikom, vedrom, a u isto vreme tužnom, bogatom i siromašnom Novom Sadu.

Tamo negde, nedaleko od Uspenskog groblјa, gde počinje da se prostiru pitome, bujne i bogate zelene bašte naših bostandžija i baštovana, koji gaje razno cveće, nalaze se male krčme, bez čaršava, bez stolica, sa klupama, koje su nesigurne za malo težeg gosta, ali koje ipak imaju draž lepote, romantike i primitivnosti. U tim krčmicama uvek nalazite na okupu manju ili veću grupu lјudi, u svako doba dana.

Dok se periferska prašina, koja podseća donekle na onu čuvenu londonsku maglu, bori da prodre do centra grada, da tamo konkuriše, doduše sa malo uspeha onoj bulevarskoj prašini, u krčmi sede razni tipovi, figure, koje retko gde, sem na ovakvim mestima možete sresti na okupu. Nјih nema na ulicama ili u većim lokalima bliže centru.

Mala krčma, sa tri stola i pet klupa, pretvorila se u mali parlament. Upravo, najviše liči na Vavilonsku kulu u minijaturi. Dok pićem već prilično zagrejani mađarski kubikaš na svom maternjem jeziku nešto krupno psuje kafanskom momku, lepo i čisto odeven stari nemački čičica priča nešto o Fireru, anšlusu i zagrejava se nacionalnim zanosom i kriglama piva. Za istim stolom sedi neki zanatlija, Slovak po narodnosti, i živo objašnjava nekom Muslimanu u fesu, kako je skupoća u Novom Sadu strašna, kako siromašan čovek ne može više ni hleba da jede. Onaj pod fesom ga sluša sležući ramenima. Otplјucnuvši on kaže:

-More, batali ti hlјeb! Živeli smo mi Bosanci godinama bez hlјeba! Bez hlјeba se može, ali bez rakije i duvana ni makac, brajko!

Za jednim drugim stolom, punim vinskih flaša, sedi jedan Lala, zatim elegantno odeveni mlađi gospodin, po izgovoru bi se reklo da je Slovenac i stariji čičica, sa crvenim nosom, koji zanosi francuskim naglaskom. On je tu već veoma dugo, i kaže da su za vreme oslobođenja 1918. godine ovde duže boravili njegovi sunarodnici. Neki su tu i umrli, a i ja ću, tako sam odlučio. On se naturalizovao kod nas i promenio je svoje prezime, jer mu se ćerka udala u Beograd.

Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com  ili na broj telefona 064/125833

Author Image
Lala
%d bloggers like this: