Салаши око Сонте некада су били оаза паорског живота, данас су вишедеценијски салаши остали само у траговима, грађевине су руиниране, а ни салашара више нема.
„Салаша, као што је овај ту пред нама било је на десетине, на жалост у новије време, остају само као сведок једног времена, јер углавном су напуштени, порушени или су буквално нестали“, каже проф. Звонко Тадијан, мештанин Сонте.
Руинирани салаши слика су сонћанског атара последњу деценију. Неколицина ентузијаста, попут Сонћанина Лазе Шокца, још увек одржава породична имања, као што је то Салаш под редним бројем 82, који је један од најстаријих у сеоском риту.
„На салашу узгајам стоку и живину, па имам обавезу да долазим на салаш, али и не само због тога, волим да дођем овде јер сам на овом месту одрастао са породицом и са салаша ишао пешке у школу“, каже Лазо Шокац, мештанин Сонте.
Ограђен каналом пуним рибе, сакривен у крошњама дрвећа, међу којима се само назире кров од трске, још увек одолева зубу времена.
„На салаш долазим често и овде бих могао без динара да живим, јер све имам на салашу од меса, воћа и поврћа. Одем у башту узмем шаку ароније, па уберем моје крушке и јабуке, ма не бих био гладан. Салашарски живот има предности само што га не виде млади који све чешће одлазе“, каже Лазо Шокац.
Некада су овакве насеобине биле огледало богатог паорског живота, а данас нема ни салаша ни салашара.
„Људи су се прво одселили са салаша на село, а са села су отишли у већа места или у иностранство. Имамо примере салаша који се некако одржавају, али то су на жалост ретки примери. Често нема ни наследника који би одржавали салаше, али генерално младе не занима такав начин живота“, каже Звонко Тадијан.
И ако је Сонта надомак границе са Хрватском, у окриљу Специјалног резервата природе Горње Подунавље, руралног туризма готово да нема, мада су потенцијали и те како добри, јер је овде задња пошта природа.
Извор: РТВ