Иако број оваца са годинама расте, а држава даје подстицаје за овчаре, број оних који се овчарством баве стагнира. У нашој земљи овце се углавном гаје због меса, вуне, млека и коже, нису захтевне као животиње, али је све мање оних који у оваквој врсти сточарства виде будућност и ако је овчарство важна привредна грана.
Ретки ентузијасти, још увек се баве овчарством на северу Бачке, јер у овој грани имају рачуницу.
Исплативости у овчарству има, кажу они који се тиме баве наглашавајући да посао није ни мало лак, али је профит сигуран.
Јовица Чуле из Пригревице овчарством се бави последњих десет година, кренуо је са осам оваца, а данас у овчарнику има 80 – так уматичених грла расе витемберг. У овом послу је најважније обезбедити испашу, јер овце нису захтевне животиње, па је паша могућа и на оним пашњацима који нису прикладни за другу стоку.
„Нашао сам рачуницу у полуинтензивном узгоју, а то значи да су овце шест месеци на паши са нешто мало прихране, а осталих шест месеци нарочито током зимског периода су на јаслама. На овом нивоу субвенције јесу довољне за овце у износу од 7.000 динара по грлу, то је лепа субвенција и само нека тако остане“, казао је Јовица Чуле, сточар.
Месо од јагњади да се прода није проблем, нарочито током периода године када има највише слава, истиче Чуле. Овчије млеко не продаје, оно служи искључиво за исхрану јагњади.
„Продаја јагњади није проблем, цена је углавном стабилна око 300 динара за килограм, а ако се иде на кланични откуп држава још даје и премију. Коже су прилично јефтине, па иду и за 150 или 200 динара, а шишање се уопште не исплати.“
Овчари кажу да има рачунице у овчарству, али оно чиме нису задовољни јесте откупна цена вуне. Килограм вуне је око 50 динара, а једна овца просечно даје око три килограма вуне, док за шишање морају издвојити 200 динара, па тако да шишање премашује количину добијене вуне по грлу. Обзиром да се српска вуна извози, овчари сматрају да би откупшна цена ипак требала бити већа.
Извор: РТВ