Pre puno, puno godina ptice su pod noge tek iznikle bukvice donele jedan bukov žir. Ko zna koliko su ga nosile i odakle. Kada je dotakao tlo veći deo drveća koji ga je okruživao mislio je da u njemu nema više ni trunke života. Međutim, ptice su žir spustile tačno ispod onog jednog jedinog, majušnog lista bukvice. Tako je imao sasvim dovoljno hlada i vlage da polako potone u zemlju i pusti prvi nežni korenčić. U šumi se svi dobro poznaju. Ispod površine zemlje krije se jedna veoma razgranata mreža korenja koje povezuju podzemne gljive svojim paperjastim končićima i tako pomažu drveću da lakše i brže komunicira. Veoma brzo se proširio glas o novom stanaru. Odrasle bukve su se plašile da će žir brzo početi da raste i da će tako postati pretnja za bukvicu jer će je ostaviti u večnoj senci svoje nadmoćne krošnje. Gljive su odlučile da budu blagonaklone prema žiru i njegovom tek probijenom korenčiću i brže bolje su požurile da ga povežu sa malom bukvom.
Vremenom je ova veza postala toliko isprepletena da se više nije moglo razaznati koji koren kome pripada. Čak ni gljive nisu mogle sa sigurnošću da kažu ko je ko. Mada je pridošli žir bio znatno krupniji od tanjušne bukvice koja ga je dočekala, nikada nije dozvolio svojim ogromnim granama da nadjačaju nežnu priliku koja je rasla uz njega. Njihove krošnje su bile najživahnije u celoj šumi. Vrvele su od veverica i ptičica koje su uživale u senci njihovog lišća. Cvetale su uvek zajedno u vreme koje bi samo one odredile za sebe. U zoru bi otvarale svoje medonosne cvetove i čekale užurbane pčele da ih posete. Kako su rasle prema nebu, tako su i njihova stabla postajala sve bliža. Živele su srećno sve dok čovek nije odlučio da ih poseti. Kako to obično biva kada ratna vremena opkole ljude, oni tada ne vide ništa, ne čuju ništa, samo svoju muku. Nisu ljudi za pravdanje, niti za žaljenje, jer su svu tu istu svoju muku sami napravili i sada sa po njima vrednim opravdanjem idu, krče i uništavaju sve pred sobom. Sve ni krivo ni dužno. Tako su stigli i u bukovu šumu, trebalo im je drvo za kundake i ko zna za šta još. Stadoše pred dva gotovo spojena debla. Koje li će da obore? Ono krupnije deluje jače možda samo na oko, ali može ipak biti šuplje iznutra. Daj ono tanje, možda deluje majušno ali je sigurno žilavije. Veverice se razbežaše po susednom drveću. Ptičice se uz muk razleteše naokolo. Siroto veliko drvo moglo je samo da stoji i da sluša dok su mu podzemne gljive prenosile strašnu bol bukvice pod udarcima sekira. Druga bukva je vikala –Secite i mene!-. Niko je nije čuo. Bukvica je pala, njene nežne grančice sasečene su sve do jedne, skinuta joj je kora, deblo iskasapljeno i odvučeno daleko izvan šume. Slomljena od bola preostala bukva savila je svoje grane da joj sunce ne bi više gledalo lišće, nije želea da živi, zvala je srndaće da joj pojedu koru i tako je razgolite da bi se na zimu samo smrzla. Onda joj sinu jedna ideja. Možda nema smisla, ali ako ne pokuša, čemu onda ceo ovaj proživljeni život. Drveće inače u teškim danima jedno drugo podpomaže, preko korenja između ostalog u stanju je da prenosi hranu onima koji sami teže do nje dolaze. Gljive su brzo odradile svoj deo posla i kroz celu šumu prenele poziv. Pristizali su odgovori i saveti sa svih strana. Preko noći se na površini panja pojavila mahovina koja će prikupljati sunce i deliti ga sa korenom bukvice kao što je to nekada radilo njeno lišće. Nekada bukov žir a sada veliko i snažno drvo odlučilo je da više nikada ne cveta jer će mu sva snaga koju je nekada ulagalo u cvetanje biti potrebna da prehrani svoju družbenicu i tako je održi u životu. Cela šuma je vodila računa da se više nikada ne spusti ni jedan žir ni semenka pored panja da mu buduće drvo ne bi zaklonilo sunčevu svetlost.
Godine su prolazile, dva neobična ljubavnika su nastavila da žive jedno uz drugo. Borba se isplatila. Mogle su u istom danu obe da postanu samo beživotno korenje pod zemljom, ali nisu. Obe bukve su preživele. A čovek? Nekoliko vekova kasnije jedan šumar prolazio je svojom šumom. Obično bi seo da se odmori na brežuljčiću pored mahovinom obraslog kamenja. Tu je pod krošnjama prastrog drveća nalazio svoj mir. Na jednom mu pade pogled na kamenje razbacano u krug i naslonjeno na veliko stablo bukve koja se uzdizala iznad njega. Bilo je nečega neobičnog. Izvadio je svoj nož iz korica i nežno sa jednog kamenčića skinuo mahovinu. Kada je shvatio šta se nalazi ispod, uz osmeh je vratio mahovinu nazad na stari panj. Bilo mu je jasno šta se desilo i kako to da je panj još uvek živ. –Imali išta za šta se vredi boriti mimo ljubav?- pomislio je šumar. Sada je već dobro razumeo zašto mu je baš ovo mesto u šumi toliko prijalo.
Za vojvodjanske.rs piše Irma Mikeš
You must be logged in to post a comment.