По извозу малина Србија је у топ пет земаља света. У том истом свету мало је оних који би ово воће поистоветили са Србијом. Иако је протекле године под засадима малине било 23.000 хектара, из године у годину производња опада, а расте незадовољство произвођача.
Када ће сванути малини – ово питање произвођачи постављају сваке године док незадовољни откупном ценом блокирају путеве. Мало је оних који се не споре са власницима хладњача.
У потрази за одговором, екипа РТС-а стигла је подно Космаја где се на 2,5 хектара производи малина. Засади су подигнути пре две године, а прва берба била је протекле. Свих 12 тона продато је у свежем стању, од чега је половина извезена у Русију.
„Морам да кажем да је јако битно за пласман робе у свежем стању имати хладњачу на пољу. Ми имамо хладањачу која задовољава наше капацитете и чим се заврши берба одређене деонице, роба се одмах директно пласира у комору са одређеном температуром“, каже произвођач Ана Бошњак.
Они су ретки произвођачи који малину извозе у свежем стању. Према подацима Привредене коморе Србије од 103.000 тона, 100. 000 је извезено као смрзнут производ, којег становници ЕУ не идентификују са Србијом.
„Један од проблема који нас прати јесте сортимент, ми имамо великих проблема са сортама у Србији, јер сорте које ми гајимо немају карактеристике које су потребне за извоз у свежем стању. Сорте које су јако добре за извоз и потрошњу у свежем стању су сорте које су клубске и које су заштићене од стране произвођача“, објашњава дипл.инж. Милош Кљајић, руководилац производње.
Због тога је важно мењати сорте, сматрају стручњаци, јер Србија има мање од пет посто сертификованог садног материјала.
„Бесмислено је да смо ми тек прошле године добили безвирусне саднице виламета у Србији од домаћег произвођача. Ми немамо квалитетну основну сировину, саднице увозимо из Холандије, Швајцарске, итд. То не може бити нормално за неку производњу за коју се дичите да сте број један или два у свету, а немате сопствени садни материјал“, истиче дипл.инж. Горан Ђаковић из „Агробизнис магазина“.
Недовољно за понос, али и за првокласни принос, који у просеку износи пет тона по хектару. Идеално би било да буде три пута већи. Зато када се боре за цену, произвођачи треба да имају на уму и квалитет онога што продају, кажу у Привредној комори Србије.
„Мислим да би произвођачи требало да пребаце тежиште са цене, која је тренутна ствар, да се фокусирају на то да имају уговорне односе са прерађивачима, да успостваљају све стандарде који су неопходни -„глобал гап“ и друге. Такође треба да воде рачуна о квалитету садног материјала, да инвестирају кад је цена добра. Ми то нисмо имали у претходном периоду и зато имамо запуштене малињаке који не могу да донесу принос већи од 5-6 тона. У таквој ситуацији на дуже стазе имате угрожену производњу“, тврди Вељко Јовановић из ПКС.
Осим улагања у производњу, да би ово воће постало заштитини знак Србије, потребно је улагати и у маркетинг. Идеја, власник и инвестиција три су предуслова за стварање бренда. А ево и предлога како да га препознају у свету.
„Могао би да постоји производ који је направљен од малине нпр. најбољих 25 ресторана. Ако то урадимо са Туристичком организацијом Србије и ако велики број оних који посете Србију, ужива у том производу, врате се у своју земљу и о томе причају то би можда могао да буде први корак. Можемо и националну репрезентацију обући у дресове боје малине, а не у црвену боју коју користе неке друге репрезентације“, предлаже Анђелко Трпковић, извршни директор маркетиншке агенције „Публицис Оне“.
Такође, претходно би корисно било заштити географско порекло малине. Иако малину често сматрамо српским брендом, он званично то није. Црвено злато, како другачије зову ово воће, очигледно не сија довољно да би га у свету препознали као производ из Србије. А према мишљењу стручњака да би се то десило потребно је доста времена, преговора и улагања.
Извор РТС