Зорица Стефановић (32 године) је мастер учитељ и дипломирани тренер каратеа. Има црни појас, први дан, а децу узраста од 4 до 14 година, тренира већ 8 година. У њеној групи углавном је подједанк број дечака и девојчица, али било је периода када су на тренинге долазиле углавном девојчице. Тренутно њене тренинге похађа 35 малишана, који тренирају у групама. Ово је и максималан број полазника, јер сала не може више заинтересовних да прими.
З.С. Карате сам почела да тренирам у шестој години, у инат својој мајци која је желела да будем балерина. Тренирала сам марљиво у школској сали, у великој групи деце. У међувремену сам се бавила кошарком и фолклором, али од дванаесте године почињем озбиљно да се бавим каратеом. Завршила сам средњу економску школу у Алибунару, где сам и остала само због каратеа. Најпре сам уписала хемијску школу у Вршцу, али тамо није било одговарајућег клуба у коме бих тренирала. Средњу школу сам завршила успут, а карате ми је био на првом месту. Радним данима сам тренирала по два пута и ишла у школу, а викендом сам се такмичила. Тренер Милоје Павловић, је мој узор и велики извор информација и дан данас. Била сам у репрезентацији коју сам напустила након повреде. Касније сам уписала спортску академију, удала сам се и родила двоје деце. Од тада се више нисам такмичила, али сам искрено желела да своје стечено знање и вештине пренесем деци у Банатском Карловцу. Поседовање црног појаса није било довољно за рад са децом тако да сам прво уписала учитељски факултет у Вршцу, а након тога сам завршила и школу за тренера.
Зорица нам је истакла да је за све њене полазнике школског узраста услов да тренирају и одличан успех у школи. Сваког тромесечја и полугодишта, полазници каратеа морају да донесу потврду о успеху из школе, са потписом родитеља, јер је то предуслов да наставе са тренинзима и такмичењама. Онда не чуди што малишани поред одличних оцена ређају и медаље на такмичењима.
З.С. Деца која тренирају код мене су врло успешна и јако сам поносна на њих. Пре свега ја сам њихов пријатељ, али сам врло строга када радимо, јер ова вештина борбе мора да познаје дисциплину, па их од старта тако и васпитавам. Када деца уђу у салу треба да схвате све као игру, али и да игра има правила која морају да се поштују. Тренинзи су прилагођени узрасту, па свака група има одређене врсте тренинга. Способни су. Такмичимо се на државном нивоу. Научили су кате и прошли су на Банатском зонском такмичењу, а даље иду на Војвођанско зонско такмичење, па на државно након чега ће наступити на Балканском првенству за децу. Имамо борце и каташе. Углавном се до десете године раде кате, борбе са замишљеним противником, након чега се улази у праве борбе.
Тренирамо у просторији старе основне школе и имамо одличну сарадњу са Душаном Богдановићем, директором основне школе „Душан Јерковић“ у Банатском Карловцу. Ми смо тај простор потпуно адаптирали и прилагодили га својим потребама. Зграда је веома стара, доста руинирана, али ипак успевамо да тренирамо у добро прилагођеним условима.
Највећу помоћ пружају родитељи деце која тренирају, али такође имамо подршку и помоћ привредника и приватника. Јако добру сарадњу имамо са општином Алибунар и Спортским савезом општине који нам увек излазе у сусрет. Највећи проблем су припреме за децу које су неопходне за одлазак на виши ниво такмичења, а при томе су скупа, па углавном трошкове деле клуб, родитељи и остали. Опрема је такође скупа. Из свих ових разлога много нам значи било каква помоћ.
Тренутно имам петнаесторо супер талентоване деце предшколског и школског узраста. Неки од њих су Лука Терзић, Лена Цигановић, Страхиња Косанић, Никола Ћубић, Лана Лапчевић, Трифон Клаудио…
Подршка је неопходна јер деца, углавном, напусте карате када крену даље у средњу школу, која логично представља приортет. Тако многи таленти не искажу сав свој потенцијал. Зорицина жеља је да деца из њене групе наставе да тренирају и постигну завидне резултате. Такође истиче да је бављење овим спортом битно, јер због лоше исхране, седења за компјутером деца често имају проблема са скелетним и мишићним системом. Зорица у договору са локалним педијатром на својим тренинзима успева да помогне таквој деци и приближи им спорт као јако битан за њихов раст и развој. Има озбиљне планове са својим полазницима, а за крај нам је рекла:
З.С. Планирам најпре да усавршавам себе. Ми тренери имамо два обавезна семинара годишње на којима много научимо од старијих и искуснијих тренера. Као што сам рекла, највећу подршку и помоћ у раду ми пружа мој тренер, Милоје Павловић који има више од 35 година искуства. Надам се да ћу једног дана бити таква подршка и својим малишанима.
Извор: Општина Алибунар
You must be logged in to post a comment.