Ko živi u Novom Sadu, a bar jednom mesečno ne poseti „Najlon“ pijacu, taj puno propušta.
Baš na toj pijaci, najaktuelniji dani su: petak, subota i nedelja. U ta tri dana prodavci robe, koja dolazi u Novi Sad, širom sveta, utrkuju se međusobno ko će više robe prodati. Stručnjaci marketinga mogu dosta da nauče od prodavaca na pijaci.
Najpopularnije mesto među ženskim kupcima je butik „Sagni se“ ili kod Lepog Bobana i Dane (kako posetioci Najlona zovu to mesto).
Tu možete kupiti markiranu garderobu, često sa originalnom etiketom i inostranom cenom na sebi. „Sve za 300! , Ajmo biraj, biraj!, Samo ovde butik Sagni se“!, nadmeću se u marketinškim porukama Dana i Boban. Dok kupci prebiraju po stvarima, stojim, probam da proniknem u motiv zbog čega se u polusagnutom stavu žene okupljaju oko gomile sa stvarima?
Neke od njih kupuju za sebe, pažljivo merkaju svaki komad, da li je dobro ušiven, da nema fleke, da se nije ućebalo i kozna šta sve još? Gospođe žure, mislim brzo pregledaju stvari, ali ni upola ne postižu brzinu kao one koje kupuju za dalju prodaju, brzinom munje prevrću stvari, tražeći samo firmiranu robu, novu i sa etiketama, bez obzira na veličinu. One sve te stvari stavljaju u pletene džakove i prave ulaz za svoju internet prodavnicu ili za neki butik (boutique – boureque – ma čvaraka i luka).
Meni lično, najzanimljivije su one koje služe „najboljim“ drugaricama kao šoping savetnice, pa kada drugarica jedva uđe u suknju, onda savetnica kaže:“Uzimaj, baš ti lepo stoji“! Samo zato što je suknja MaxMara, a sve nadajući se da će joj ga nova vlasnica markiranog komada, pokloniti za uspešno šoping savetovanje, posle dva tri pokušaja hodanja u toj suknji.
Dok sam lagano razgovarao sa Lepim Bobanom, uputio me je na obližnju tezgu gde se prodaju sveži čvarci, ali mesnati. Nisam mogao da odolim pa sam kupio čvaraka, vruća leba, mladog srebrnjaka i po koji paradajz, da Boban i ja doručkujemo.