LEPI DANI U ARANHUEZU – po tekstu Petera Handkea
reditelj: Igor Pison; prevod: Štefan Vevar; scenografija: Igor Pison; kostimograf: Belinda Radulović; asistent reditelja: Đoja Batista; produkcija: Slovensko stalno gledališće, Trst (Italija)
igraju: Nataša Barbara Gračner, Ivo Ban
Posle burnog početka u ponedeljak, druge večeri festivala Sinergy#WTF smo imali, iskreno se nadamo, kratak predah. Ne, nije bilo otkazivanja predviđenih predstava već jedan sasvim drugačiji pristup pozorištu i scenskom iskazu od viđenog na početku festivala. Na otvaranju smo videli dinamičan, euforičan vodvilj dok smo sinoć prisustvovali filozofsko/kontemplativnoj priču o ljubavi. Priču o istoj temi kao prethodne večeri samo ovoga puta “letnji dijalog” Muškarca i Žene. Ovakvim podnaslovom,“letnji dijalog”, Handke definiše ono što smo imali priliku više da slušamo, uz koncentrisano praćenje titlovanog prevoda, nego da gledamo u osamdesetak minuta trajanja ove predstave.
Sigurno je da ovakvi scenski eksperimentni izazivaju podeljena, žestoko sukobljena, mišljenja svuda u svetu tako da smo i sinoć imali različite komentare od izrazito negativnih do apsolutno pozitivnih. Kao i uvek ovo piskaralo će stati na stranu glumaca koji su svoj deo posla uradili izuzetno kvaliteno, što se dalo i očekivati od proslavljenih prvaka slovenačkih pozorišnih scena. Svaki kritički osvrt na neko umetničko delo je subjektivan tako da mislim da moje mišljenje ne mora da bude tačno ali ipak mislim da je reditelj ipak mogao da malo više pomogne glumcima te da se malo više udalji od Vendersovog filmskog tumačenja istog teksta. Nije na odmet pomenuti da je bar na ovim prostorima nekada bilo izuzetnih ostvarenja na polju radio dramskog stvaralaštva a nekako mi se čini da je ovaj predložak primereniji upravo tom auditivnom, nažalost danas zapostavljenom, mediju. Još jednu bih opasku dodao koja za ovakvu vrstu scenskih izvođenja može da bude od velikog značaja a to je da mi se čini da bi i glumcima mnogo pomoglo da su sinoćnu predstavu igrali u kamernijem prostoru, pa makar i po cenu tehničkih neuslovnosti tj. da su igrali bez titlovanog prevoda na maloj sceni novosadskog pozorišta koja, po mom skromnom mišljenju, pruža prirodniji ambijent takvom scenskom izražavanju, hm, hm…
Ipak moramo još jednom odati priznanje izvrsnim glumačkim ostvarenjima Nataše Barbare Gračner i Iva Bana koje je veći deo publike znao da nagradi pristojnim aplauzom na kraju predstave.
AVALA EKSPRES 20 – po tekstovima Geze Beremenjia i Tamaša Čeha
prevod, adaptacija i režija: Petar Milošević; muzika: Tamaš Čeh; peva: Jozo Matoric; muzičari: Milan Rus, Stojan Jurković, Tibor Ember; produkcija: Srpsko pozorište u Mađarskoj, Budimpešta (Mađarska)
Nakon “Lepih dana…” publika se, ove druge festivalske večeri, preselila iz monotonog španskog leta tj. nekadašnje letnje kraljevske rezidencije, Aranjesa, u mađarsku prestonicu i to ne bilo gde nego na lokaciju koja je novosađanima nekako najpoznatija u Budimpešti, naravno, na železničku stanicu. Tu smo zajedno sa članovima srpskog pozorišta u Mađarskoj čekali “Avala expres”, voz koji je “devedesetih godina bio jedina veza između ratom rascepljene Jugoslavije i ostalog dela sveta” kako nam je to plastično objasnio glavni “krivac” i reditelj ovog omaža tim smutnim vremenima u programskoj knjižici koju ovoga puta citiramo.
Na osnovu tekstova i muzike dva nerazdvojna druga i saradnika Geze Beremenjia Tamaša Čeha, koji je nažalost preminuo 2009. godine, Petar Milošević je obnovio ovaj muzičko-scenski kolaž u znak sećanja na 1996 godinu kada je izveden prvi put. Ovo podsećanje na generacije “Sentandrejaca” koje su sedamdesetih u nekim drugačijim vremenima stasavale je kod većeg dela publike izazvalo poprilične emocije začinjene sa ponekom suzom. Za razliku od ostalih predstava, ovoga puta, nismo imali prevod pa su gosti iz inotranstva ostali uskraćeni za autetntičan prevod što im nije, po svemu sudeći, opšte smetalo zahvaljujući prvenstveno emotivnom izvođenju svih numera zaokruženih u jednu pomalo tužnu priču.
Ne bi ovo piskaralo bilo to što jeste kada ne bi imalo i poneku zamerku a ovoga puta je u pitanju akustika samog prostora ili neadekvatno podešavanje razglasa tako da je povremeno bilo teško razumeti baršunasti pomalo prozukli glas Joza Matorica ali je ipak sve ostalo u granicama pristojnosti. Već pomenuta, emocijama isprovocirana, publika je zdušno nagradila aplauzima izvrsne izvođače tako da je nagrađena sa dva bisa.
Na kraju ove večeri možemo da kažemo da smo imali mali predah, začinjen lepom muzikom, u očekivanju Poslednjeg leta tj. nastupa gostiju iz Izraela.
Za vojvodjanske.rs piše: Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.