PREGRŠT NAGRADA I PRELIVANJE  SEZONA

PREGRŠT NAGRADA I PRELIVANJE SEZONA

…spravu smo uključili, možemo da počnemo…

…možemo,da, da…

Evo nas posle osam meseci ponovo kod gospodina Vencla u novosadskom pozorištu, kao što smo obećali… odmah da kažemo da ono o čemu smo tada pričali, što nam je g. Vencl predočio kao planove, to je sve i ostvareno…i ne samo to, nego je bilo još nekih interesantnih događaja koje ćemo da istaknemo na početku. Videli smo nekoliko uspešnih premijera, letos niste odmarali iako ste zvanično bili godišnjem odmoru… bilo je puno gostovanja, festivala… pa je bilo i nagrada…koliko ja znam, bila je nagrada u Požarevcu koju je dobila „Hasanaginica“, što je mene posebno obradovalo, (po skromnom mišljenju ovog piskarala to je najbolja premijera prethodne pozorišne sezone u novosadskoj produkciji) takođe, nas je obradovala činjenica da je za predstavu „Grobnica za Borisa Dadvidoviča“ Ujvideki Szinhaz, dobio nagradu u Mađarskoj za najbolju predstavu na mađarskom govornom području, pa bih vas zamolio da nam kažete nešto više o svemu tome?

Zaista,ova prethodna, četrdesetčetvrta sezona se prelila u četrdesepetu, jubilarnu sezonu novosadskog pozorišta. To, meni lično, ne smeta jer sam uvek imao averziju prema „svečanim“ otvaranjima i „zatvaranjima“ sezona, kako je jedan veliki mađarski, teatarski delatnik, jednom prilikom rekao: U pozorištu se nikada, ništa ne završi na vreme…  Zašto? Zato što ono što mi radimo to su mnogi već mnogo pre nas započeli i ono što mi sada radimo to će se i posle nas jako dugo, dugo raditi… a kada imamo ta „svečana zatvaranja“ pa „svečana otvaranja“ sezona onda samo stvaramo sebi neku iluziju da tu postoji neko kamenje, neki međaši, koji mehanički razdvajaju periode jedne od drugih. Znači, četrdesetčetvrta sezona nam se prelila u četrdesetpetu preko ovog leta i zaista, u ovu sezonu smo krenuli tako da smo na požarevačkom festivalu, prvom „Viminacijum festu – mitovi stari i novi“, pobedili i došli sa tog festivala sa nagradom za najbolju predstavu. Zašto je to još interesantno…prošla sezona nam je onako, vidno i transparentno prošla u znaku projekta „Grobnica za Borisa Davidoviča“, to nam je bio najeksponiraniji projekat, do te mere, da smo gotovo zaboravili da novosadsko pozorište ima još jedan projekat koji je dobio isto toliki broj nagrada, to je Esterhazijeva „Mala mađarska pornografija“ koja je pobedila i dobila dve nagrade u Šapcu,koja je u Zrenjaninu takođe dobila dve nagrade, sada se spremamo sa tom predstavom da učestvujemo na „Festivalu pobednika festivala“ u Rakovici, pa smo pozvani na festival u Brašov… šta hoću da kažem, novosadsko pozorište ima tri, apsolutno „velike“, ravnopravne predstave po kvalitetu, po interesovanju i publike i stručne javnosti…

…po pozivima na gostovanja, na učešće na festivalima…

…i ja to smatram za vrlo važnu činjenicu jer, jedna „velika“ predstava se obično dešava u određenim periodima…i onda mi tu predstavu eksploatišemo…ali kad imaš tri predstave koje su na istom nivou a pri tom su potpuno različite u tematici, u rediteljskom postupku, u radu sa glumcima, u odnosu prema stvarnosti koja nas okružuje,uostalom, tri različite predstave koje imaju potpuno različit odnos prema samoj struci,prema pozorišnoj umetnosti…mislimda to ima smisla primetiti jer sa tom činjenicom ima smisla razmišljati šta će biti dalje… Jako sam ponosan što smo različitošću u repertoaru ako ništa drugo iskoračili iz uniformnosti postdramatičnog teatra u kom smo takođe imali uspeha… ali smo malo, bar po mom viđenju, počeli  da se ponavljamo… dok je ova prošla sezona, o kojoj govorimo, sa ova tri projekta, mada mi na repertoaru imamo još značajnih projekta, ta tri projekta su nam pomogla da našoj publici pokažemo i dokažemo da je interesantno ono pozorište koje u misaonom i formalnom smislu nudi različitost. Interesantno je ono pozorište koje se ne pakuje, ne zatvara se u sopstvenu šemu koju ne želi da napusti, niti da je koriguje, niti da je modifikuje…

…čestoje problem u tome da se ljudi boje različitosti, boje se nečega novog, boje se iskoraka, to se dešava svesno i podsvesno… no moramo da pomenemo da ste letos ipak „išli na more“, radili ste tj. još je u toku koprodukcija sa Koprom, tu premijeru treba da vidimo uskoro…a od septembra ste „punom parom“ nastavili dalje…

…da, da samo da pojasnim, ovoga trenutka nam idu dva projekta, radi se paralelno,  jedan radi Puškaš Zoltan ovde, to je „Tom Sojer“, premijera će biti 15.oktobra dok se u Kopru rade probe Goldonijeve „Lepeze“, podnaslov je „Ventilator“, tu učestvuju naša četiri glumca, dramaturg i kostimi se izrađuju u novosadskom pozorištu a premijera će biti 26.oktobra u Kopru dok će u Novom Sadu biti 5.novembra… u međuvremenu imamo gostovanje 28.oktobra u Brašovu, to je jedan relativno novi festival, tamo je pozvana predstava „Crni“ ali zbog nategnute dinamike nismo mogli da pošaljemo tu predstavu pa smo ponudili „Kučku“ koja će je zameniti…

…vi to tako, skočite sa jednog kraja Evrope na drugi  u roku od dva dana…

… a pre toga 16.oktobra imamo već pomenuto učešće na festivalu u Rakovici.

…preskočili smo, a jako je bitna ta nagrada u Mađarskoj…

…da, naime u Mađarskoj postoji „ceh“ kritičara, to je zajednica profesionalnih kritičara, stručne javnosti… oni već petnaest godina dodeljuju nagrade u svim kategorijama naše umetnosti, za najbolju režiju,za najbolju predstavu, za glumu, za najbolju omladinsku predstavu itd. u svim kategorijama koje su u pozorišnoj umetnosti evidentne.Ove godine je predstava novosadskog pozorišta “Grobnica za Borisa Davidoviča” dobila nagradu za najbolju predstavu na mađarskom jezičkom području, to je konkurencija koja svake godine okuplja između 130 i 140 pogledanih ili registrovanih predstava…

…malo li je…

…to su predstave koje su imale premijeru u Mađarskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji i naravno Srbiji… tokom jedne sezone. Ove godine smo mi dobili  nagradu za najbolju predstavu a pre dve godine je Kružan Silvija dobila nagradu za najbolju glumicu od istog “ceha”…

…usput ste malo “skoknuli” do Kazahstana, do Astane…

…da, da, u Junu mesecu smo bili pozvani na Festival – Samgau u Astani, taj festival je, zapravo, festival srednje Azijskih pozorišta i mi smo tamo bili pozvani kao “gala” predstava u čast nagrađenih, tako da smo igrali na zatvaranju festivala. Mi, faktički, nismo bili u konkurenciji, međutim šta se desilo? Nakon odigrane naše predstave žiri je imao hitan sastanak, koji je trajao skoro dva sata, na kome je  odlučio da još neuručenu a već određenu nagradu grada Astane za doprinos u razvoju kulture, to je vrlo prestižna nagrada, koja se dodeljuje za posebne zasluge, dodeli nama…napominjem da je ta nagrada već bila određena za neku drugu ekipu ali su je oni, na toj vanrednoj sednici dodelili nama.

…takve stvari se ne dešavaju često… a mi ne pripadamo Srednjoj Aziji…

…to je interesantno, mi smo tamo bili gosti Ruskog  Akademskog teatra “Maksim Gorki”, to je, takođe, manjinski teatar u Kazahstanu, koji je prošle godine slavio 116 godina postojanja, pa onda se vidi kakav je odnos prema manjinama… o tome bi mogli posebno razgovarati…a oni su dobili Gran-pri na tom Festivalu, sećam se direktor, sa kojim sam odličan prijatelji, Ljerkin Kasjenov, je držeći tu njegovu diplomu koja uz to nosi oko 2.500 €, mi je rekao: Hajde da se menjamo… kao ova nagrada koju smo mi dobili je po svom rejtingu značajnija nego njihova… oni, tamo, nas Mađare, apsolutno, doživljavaju kao njihove, kao domaće…sa nekim ubeđenjem da smo mi, zapravo, Kazahstanci koji su uspeli da stignu najzapadnije… 

…što je u redu, to je njihovo mišljenje a Pozorište, kao i obično, ne priznaje granice i lako ih preskače kao i umetnost uopšte… no, da idemo dalje, u pripremi je Tom Sojer, sad u ponedeljak 15.oktobra ćemo imati premijeru, posle toga još gostovanja i festivala a početkom novembra festival “Sinergy”. Novi Sad će po drugi put ugostiti manjinska pozorišta iz gotovo cele Evrope i dobrog dela Azije.

Da, i ove godine ta manjinska dimenzija se odnosi na manjinska pozorišta, na pozorišta etničkih, jezičkih manjina u različitim državama. Program je 99% posto sastavljen tako da možemo već sada da ga predstavimo. Festival otvaramo mi kao domaćini sa koprodukcijskom predstavom “Ventilator” koju radimo sa Kopranima 05.novembra, 06.novembra nam dolaze Slovenci iz Tršćanskog teatra, “Slovensko stalno gledališče” iz Trsta koji je poznato novosadskoj publici iz osamdesetih godina kada je često bilo gost a jednom su bili i pobednici Sterijinog pozorja, tog dana imamo dve predstave, druga je iz Srpskog manjinskog teatra iz Budimpešte koji će ovde prezentovati jedan projekat na osnovu stvaralaštva Tamaša Čeha (Cseh Tamás) to jedan mađarski kantautor, naravno on će ovde biti predstavljen na srpskom jeziku…onda ćemo imati priliku da odgledamo predstavu na ruskom jeziku koja nam doalzi iz Tel Aviva, Izraela, to je pozorište sa elementima lutkarske tehnike, naravno za odrasle… nakon toga ćemo imati priliku da odgledamo kolege iz Buinska to je Ruska federacija, oni dolaze sa projektom pod naslovom “Ženidba” a to je Tatarsko Pozorište, pa onda imamo jednu jako interesantnu ekipu, to su Jermeni iz Turske, dakle iz Istanbula… pa onda imamo jedno literarno Pozorište, dolazi nam Maja Morgenštern (Maia Morgenstern) koja nam donosi jedan tekst o životu Marine Abramovič, taj čitajući teatar će se održati u prostorijama Galerije Matice srpske. 11.novembra je trebao da nam dođe jedan arapski teatar iz Avinjona,imali smo ugovor sa njima, odnosno imamo taj ugovor i danas koji za sada iz nedokučivih razloga otkazao gostovanje, pozivajući se na tehničke neuslovnosti koje nisu realne… dakle umesto Avinjona će nam doći jedan mađarski teatar iz Rumunije sa projektom “Alisa u zemlji čuda”. Taj projekat je jedan spektakl koji momentalno na mađarskom govornom području vrlo zapažena predstava… u ovom nagrađivanju u kome smo i mi učestvovali oni su takođe dobili nekoliko nagrada, pri tom su u Rumuniji pobednici svih mogućih festivala, to je tematika “Alise u zemlji čuda” rađena kao rok koncert, jedna muzička forma je napravljena od pozorišne predstave, to će se igrati u Srpskom narodnom pozorištu. Znači, umesto Arapa iz Francuske imamo Mađare iz Rumunije i završnica koja je takođe u Srpskom narodnom pozorištu biće, zaista legendarna grupa, to je takođe Mađarski teatar ali iz Ukrajine, oni dolaze sa jednim velikim projektom s obzirom na tematiku, na razgraničenja, na ograde itd. mislim da će se doticati jako nas i ovog našeg podneblja.

Posebno u okviru festival imamo Konferenciju, susret predstavnika onih teatara koji su prošle godine bili na festivalu, naravno tu će biti predstavnici učesnika ovogodišnjeg festivala i pozivali smo još neke pozorišne delatnike, stručnjake koji se bave manjinskom tematikom u širem smislu. Ova konferencija bi trebala tj. pretvoriće se u konstituivnu sednicu te očekivane, planirane Međunarodne zajednice manjinskih teatara. Imamo nameru da osnujemo i da ovde u Novom Sadu bude sedište Međunarodne zajednice manjinskih teatara. Dokumenti se već pripremaju, nacrti tih dokumenata koji trebaju da daju pravni osnov ovoj Zajednici koja treba da se konstituiše na ovoj konferenciji koja ćese održati 09. i 10.novembra u Galeriji Matice Srpske.

…to treba da bude konstituisanje Zajednice na svetskom nivou…

…da, već imamo neke vizije… tu sad ima nekih, kako da kažem, interesantnih naravoučenija, vrlo interesantnih uočavanja…uočavanja nekih potpuno drugačijih kategorija u oblasti manjinskog segmenta što kulture, što umetnosti, što institucionalne organizovanosti…tu su različiti pristupi, sad govorim pre svega o teatru… manjinski teatri, po definiciji, doživljavaju potpuno različito sami sebe, već sada je očigledno i vidi se da postoji velika razlika u tom tretmanu, u samodefinisanju. Kada gledamo Srednju Evropu ili Evro-Azijsko područje onda to manjinsko samoodređenje je potpuno prirodno, potpuno normalno…bez ikakavih dilema: Šta li je to? Dok u Zapadnoj Evropi kategorija manjinskog odmah, kod manjinskih teatara ili ako hoćete po našoj definiciji, manjinskih umetnika, izaziva nekakvu rezervu…

…nekakvu ugroženost, pogotovo što u poslednje vreme čim se pomene manjinski se u Zapadnoj Evropi misli na emigrante…

…tačno, na emigrante, na ugrožene društvene grupe itd. tako da ćemo mi u našem diskursu morati da pronađemo neku drugu terminologiju ili, kako da kažem, servisne pojmove koji će s jedne strane pokriti tu etničku i jezičku, manjinsku dimenziju stvaralaštva dotičnih pozorišta i umetnika, sa druge strane će ti termini morati da budu prolazni, fluidni…koji neće odvajati jedne od drugih…

…jer umetnost je umetnost, ma odakle ona poticala… bilo da su iz manjinskih sredina ili nazovimo ih većinskih, tu možemo da pomenemo i kroz istoriju neke umetnike koji su stvarali u potpuno različitim mestima od onih iz kojih potiču, recimo Goja je bio Grk ali je najveći Španski slikar…

…jasno, ali meni je interesantna reakcija Švedskog nacionalnog teatra u Finskoj, on mi je rekao: Znate ja nisam Šveđanin, ja sam Finac koji govori Švedski… i to je to! Tako smo i mi manjinsko Pozorište u Srbiji…to je vrlo interesantno, inspirativno, intelaktualno, moralno-profesionalno pitanje…recimo, oni sa kojima smo kontaktirali u Zapadnoj Evropi nemaju neki plus… neki osećaj misije. Oni imaju svoju misiju ali generalno u oblasti umetnosti, oni ne doživljavaju sebe kao neki ekstra faktor koji bi trebao da ima posebnu misiju u odnosu na domicilnu sredinu.

Ono sa čim možemo da zaključimo ovaj razgovor je to da ovaj projekat započet prošle godine, mislim na Sinergy festival, uz podršku Fondacije EPK 2021, punom parom prevazilazi granice Evrope tako da možemo reći da će Novi Sad pored toga što će biti 2021 godine Evropska Prestonica Kulture  godine može da bude i Svetska Prestonica bar što se tiče manjinskih pozorišta.

Ja sam uvek govorio da je Novi Sad, i pre dodeljivanja te mogućnosti da 2021 bude zvanično Evropska Prestonica Kulture, bez nekog preterivanja sam govorio da je regionalna prestonica kulture. Kad je prošle godine, u novembru mesecu ta velika šansa dodeljena, po mom mišljenju, je to po svom značaju ravna onom istorijskom trenutku kada je Novi Sad dobio status “Slobodnog carskog grada”, ja mislim da je to na toj ravni. Kada gledamo noviju istoriju onda je to jedna jako velika satisfakcija nama ali i šire, celoj Srbiji, da je Novi Sad dobio tu titulu od onoga dela međunarodne zajednice koja je pre manje od dvadeset godina bombardovala ovaj grad. Ja mislim da mi to moramo imati u vidu mada bi možda bilo bolje da oni to imaju u vidu, da su oni bombardovali jedan grad koji je apsolutno kompatibilan sa onim kulturnim, filozofskim pa i moralnim vrednostima koje oni proklamuju…

…ako mogu da dopunim tvoju misao, mislim da ćemo uzvratiti na te njihove prave bombe uzvratiti “kulturnim bombama” tj. nekim kulturnim dešavanjima koje se ne baziraju na agresiji nego nekim drugačijim sredstvima, koja se baziraju na stvaranju nekih novih oblika saradnje,opet vezano za čitavu planetu…

…da,uzvratićemo hlebom…

…evo, na kraju smo razgovora, ovoga puta te neću pitati šta si hteo da budeš kada si bio mali, to smo obavili prošli put…želim da vam poželim puno uspeha u budućem radu i još puno novih, kreativnih ideja u proširenju već dobro utemeljenog rada na kome se bazira rad novosadskog pozorišta…

…pa, da…i ti i ja smo sada već u nekim godinama kada se bavimo pozorištem, sa tom umetnošću trenutka koja je delatnost prolaznosti, sada na zalasku karijere sve više pokušavamo da se bavimo stvarima od kojih će nešto ostati, da razmišljamo o budućnosti onih koji će nastaviti da se bave ovom prolaznom delatnošću posle nas.

Hvala na razgovoru…

Hvala i vama i vidimo se…

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković

 

 

 

Author Image
С. Саламун
%d bloggers like this: