Podsmevati se na sopstveni račun je odlika hrabrih i velikih ljudi a Jovan Sterija Popović to sigurno jeste. Ovaj velikan srpske istorije je za nepunih pola veka života ugradio toliko toga u temelje srpske kulture da se vek i po’ nakon smrti još uvek izučava i tek će se izučavati njegovo delo. Poseban kuriozitet je da su komadi, “srpskog Molijera” koga je prevodio, pod čijim je uticajem Sterija često pisao, aktuelani i inspirativani bez velikih zahvata na samom tekstu. Činjenica da na repertuaru SNP-a imamo tri predstave po njegovim tekstovima, po rečima rukovodećih ljudi biće ih još, govori u prilog tome i može samo da nas raduje. Citiraćemo Enciklopediju Srpskog narodnog pozorišta koja nam sažeto govori o njegovom životu i delu a može, donekle, ukazati na motive za pisanje Rodoljubaca: “Bio je i izdavač šaljivih kalendara „Vinko Lozić“, polemičar, profesor i advokat u Vršcu, profesor prirodnog prava na Liceju najpre u Kragujevcu, zatim u Beogradu, stvarni organizator školstva u Srbiji ustavobraniteljskog vremena kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija, pisac školskih udžbenika, pisac retorike (ostala u rukopisu), jedan od osnivača prvog stalnog pozorišta u Beogradu („Teatra na Đumruku“), jedan od osnivača Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka), pisac traktata iz oblasti organizovanja naučnog rada i istraživanja, učesnik u osnivanju Čitališta beogradskog i njegovih „Novina“ (čiji je bio saradnik), jedan od onih koji su na čvršće noge postavili Narodnu biblioteku u Beogradu, saradnik nekolikih tadašnjih srpskih periodičnih publikacija, kulturni poslenik širokog razmaha i akcije, vizionar kulturnog razvitka svoga naroda u nekoliko vrlo bitnih oblasti, a sve s namerom da njegov narod snažno zakorači u sferu kulturnih naroda.
U proleće 1848. Popović, u sukobu s jednom od tadašnjih političkih struja u Srbiji, koja je bila protiv Srba „prečana“, razočaran uskošću vidika u odnosu politike na kulturu, podnosi ostavku i odlazi iz Beograda u Vršac. Tamo odbija ponude na neke važne funkcije u školstvu Srpske Vojvodine, bavi se advokaturom, i kasno se ženi. Kada su talasi mađarske revolucije doprli do Vršca, postaje član Okružnog narodnog odbora, iako je u biti protiv revolucije, pa pred naletom mađarske vojske prelazi jedno vreme ponovo u Beograd, u proleće 1849. Posle gušenja revolucije živi u Vršcu do smrti, koju dočekuje tako reći na nogama. Uprkos pažnji koju su mu sugrađani ukazivali umro je depresivan i usamljen.”
Sterijini “Rodoljupci” su poprilično rabljeni na scenama srpskih pozorišta, takođe i na sceni Srpskog narodnog pozorišta ali u većini slučajeva nisu imali preterano dug vek trajanja. Izuzetak su postavke Dejana Mijača iz 1985 i 2003 godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje su dugo opstajale na repertoaru što zahvaljujući autoritetu reditelja što zbog maestralne igre “prve lige” srpskih glumačkih veličina. Ovo je, ako je verovati sajtu SNP-a, sedmi pokušaj ove kuće da se ovim, još uvek aktuelnim, tekstom glasno progovori o fenomenu “akcijske rasprodaje” patriotizma na ovim prostorima.
Radoje Čupić (citat koji je iskorišten kao naslov ovog teksta je izgovorio na konferenciji za štampu) je pored značajne glumačke karijere izgradio i solidno rediteljsko ime a iza sebe ima i nekoliko vrlo dobro napisanih dramskih tekstova. U krugovima pozorišnih poslenika koji prate njegovo rediteljsko delovanje važi za čoveka iz senke koji “slučajno” preko dve decenije iznenađuje pronicljivim režijama koje se opet “slučjano” sviđaju publici i opstaju na repertoaru mnogostruko duže od nekih nazovimo “hit” predstava. U prilog tome možemo da navedemo da danas u Novom Sadu imamo dve predstave u njegovoj režiji koje se igraju duže od deset godina i nije slučajno da su uvek rasprodate. (“Džandrljivi muž”-SNP i “Otvarač”-Pozorište mladih). Posebno treba naglasiti jedan detalj koji se najviše sviđa rukovodstvima a to je da on radi “jeftino”. Naravno, to se odnosi na izuzetno bitan detalj koji je često presudan za rad na nekom projektu, a to su finansije. “Čupe” , znajući za ovu ključnu boljku svih institucija kulture, u principu uvek koristi raspoložive resurse kuće u kojoj radi, znači ne “vuče” sa sobom uhodanu ekipu saradnika i ne uzima u podelu glumce van kuće čiji honorari često umeju da značajno da opterete budžet projekta a kasnije utiču na učestalost igranja repriza, što opet može da ugrozi opstanak neke predstave na repertoaru.
Tako smo u četvrtak 12. aprila imali priliku da na sceni “Pera Dobrinović” vidimo jedno vrlo pronicljivo čitanje Rodoljubaca koje se, pored upornih tvrdnji reditelja, ne može otrgnuti od aluzija na aktuelna dešavanja u društvenom i političkom životu na ovim prostorima sa akcentom na Vojvodinu a samim tim i na Novi Sad. Smeštanje većeg dela radnje na “vašarište” sa svim pratećim mobilijarom od ringišpila do “kućica” za prodaju slatkiša, zanatskih proizvoda i rukotvorina koje neodoljivo podsećaju na tezge koje svakodnevno viđamo u neposrednom komšiluku zgrade SNP-a, zvanom Trg slobode, možda mogu da budu slučajne ali kad gledalac izađe sa predstave nekako mu se, pomenute “tezge/kućice” na pomenutom trgu ispred Gradske kuće, učine poznate. Još jedna “slučajna slučajnost” nekako pada u oči onima koji umeju da čitaju između redova a koja nas je od početka obradovala. Izuzetna zamisao je da se čitavoj priči doda operetski preliv ili u prevodu ”komad sa igranjem i pevanjem…” dok se pucanje čuje tamo negde u daljini. I tu nije kraj, sve pesme se nekako slučajno pevaju na prepoznatljive “vojvođanske” melodije koje opet nisu ništa drugo nego prepevi mađarskih (mađaronskih) narodnih pesama koje smo eto kao slučajno usvojili kao naše. Kritičar ne bi bio kritičar ili “piskaralo”, kako autor ovih prikaza sam sebe naziva, kad ne bi našao nešto i da zameri. Opet, raduje da su tih zamerki, saznajemo iz nezvaničnih (kuloarskih) izvora, svesni i sami akteri ove vrlo dobre postavke klasika srpskog teatra. Zamerka je u tome što taj “klizavi operetski teren” zahteva maksimalnu preciznost i uigranost (upevanost), u odnosu “žive” muzike i glumaca, a bilo je uočljivo na premijeri, da taj “delić sekunde”, ta nesigurnost, često narušava tempo same predstave. No, kako se kaže: “dešava se i boljim kućama”! Ovo je “kućna predstava”, ovo je igrajući, uhodani ansambl, ovo je “živa priča” koja će se doraditi i uigrati pa sam siguran da će ovaj odličan ansambl, u kome nećemo nikoga posebno izdvajati zbog nedostatka prostora, te detalje vrlo brzo sa nekoliko dodatnih proba prevazići, te da imamo još jednu rado gledanu predstavu za koju će karte morati da se rezervišu unapred.
Na kraju želimo da podvučemo da stojimo na stanovištu da je opredeljenje aktuelnog rukovodstva SNP-a da se tokom svog dosadašnjeg mandata i u narednom periodu ozbiljno uhvati u koštac sa postavljanjem srpskih klasika na repertoar a pritom ne zapostavljajući ni savremene dramske pisce vredno pohvale. Ako obratimo pažnju na činjenicu da na su repertoaru tri dela Sterije, tri Nušića, dva Andrića, Dušan Kovačević, Vida Ognjenović, Kiš, Lebović… uz Violinistu na krovu i Vojvođansku rapsodiju, pa Majkl Vukadinović, Božidar Knežević… a ima mesta i za Šekspira, Goldonija, Molijera, Joneska… onda samo možemo da zaključimo da Srpsko narodno pozorište ozbiljno shvata i ispunjava zadatak koji institucija od značaj za kulturu ove zemlje pogotovo kada nosi prefix “Nacionalno pozorište”.
You must be logged in to post a comment.