BUNKER FEST NA BROD TEATRU – (prvi deo)

Kao što smo našim čitaocima najavili u razgovoru sa g. Jovanom Gverom šestog i sedmog avgusta (ponedeljak i utorak) u večernjim satima sa početkom u 20:30h na Brod teatru, Beogradski kej, će biti održan Bunker fest. Tema ovogodišnjeg Bunker festa je fenomen animiranog filma tokom postojanja RO Neoplanta. Osnova ove priče se bazira na radu tj. doktorskoj disertaciji Srđana Radakovića koju je odbranio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2015 godine, na kojoj je danas vanredni profesor. Istu je, uz male dopune i izmene objavio kao knjigu „Subverzivni amaterski film“ u Bulevar books-u 2017 godine. Tim povodom smo upriličili razgovor sa dr Srđanom Radakovićem…

…fascinantno za ovu priču je to da je ni iz čega, u Vojvodini, u Novom Sadu, polovinom šezdesetih godina iznikla jedna škola, danas možemo da kažemo, koja je ostavila ozbiljan trag ne samo u Vojvodini, ne samo u Srbiji, ne samo u Jugoslaviji nego u celom svetu. To je neverovatan fenomen pa te molim da nam kažeš kako si došao do ideje da pišeš o svemu tome tj. šta te je odvelo u tom smeru? Ja znam da si se ti, posle Akademije, prvo bavio pozorišnom režijom, kasnije si otišao na Akademiju kao asistent, danas predaješ Animaciju…

… ovako, u najkraćim crtama. Ja sam po završetku studija režije upisao postdiplomske studije u Beogradu iz oblasti animacije, to se zvalo „Grupa za digitalnu umetnost“ pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu. U okviru tih studija se najviše pričalo, tada je već formirana ta priča, o „3D“ animaciji pa sam nekoliko godina bio u tome. Igrom slučaja se na Akademiji u Novom Sadu, ubrzo pošto sam odslušao predavanja, pojavio smer Animacije pa sam primljen prvo kao Asistent pripravnik, pa sam onda išao dalje… kako to već ide na fakultetima. Međutim ja se i dalje bavim filmom i pozorištem, pošto sam završio Intermedijalnu režiju, pokušavam i dalje da se bavim jednim i drugim, ako se negde otvore neka vrata… kako sam došao do ovoga? Pošto sam završio po starom programu, tada nije bilo doktorskih umetničkih studija, mogao sam da prijavim doktorski rad  bez pohađanja tih predavanja jer sam imao završene magistarske studije… meni je Akademiji bio mentor profesor Živko Popović i on je, zapravo, sugerisao da se bavim Neoplantom i to animiranim filmovima. O njima se malo pisalo, zapravo pisalo se… ako se pogleda Petar Volk „Istorija Jugoslovenskog filma“, ako se pogledaju brojne knjige koje je napisao Ranko Munitić… pa posle toga Rastko Ćirić… Neoplanta je uvek bila u vidokrugu. Međutim, ono što je bilo interesantno, nije niko mogao da sagleda ukupan broj tih filmova, kolika je bila ta produkcija? Razlog je bio vrlo jednostavan, odmah po gašenju Neoplante, celokupan fond je, iz straha da će na ime duga koji je firma imala prema Amerikancima predat Zvezda filmu…

… doći ćemo do te priče. Onda je, igrom slučaja ili kako sam ja shvatio, došlo do tvog susreta sa Nikolom Majdakom, kao profesorom, koji je vrlo bitan za celu priču…

… samo da završim pa ćemo se vratiti. Dakle fond Neoplante je prebacivan, tamo/ vamo, preko dvadeset godina je čamio po raznim podrumima a onda 2007-08 je nastao problem jer je Zvezda film bila pred stečajem i onda je konačno predat Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu… tako da u to vreme kad mi je odobren rad na disertaciji  je tek počelo pregledavanje tih rolni, filmova itd. niko nije mogao da mi kaže, ni u Kinoteci šta se zapravo dešava, šta je i koliko sačuvano, šta ima a šta nema… uglavnom to je ono štoje bilo nepoznato u samom početku. Da se vratimo na Majdaka… on je bio prvi sagovornik, dobro sam ga upoznao… zapravo znao sam o njemu mnogo toga od ranije  ali 2008 godine, iako već dugo u penziji, spletom okolnosti, on postaje profesor na Akademiji. Profesor koji me primio za asistenta, Mileta Poštić, je napustio Akademiju, tj.otišao da predaje u Južnu Koreju i pojavio se problem, ko će da predaje Animaciju? Pošto nije imao ko to da radi, kolega koji je inače iz Beograda, poziva svog starog profesora, pionira srpskog filma, Nikolu Majdaka…i tako sam ga upoznao. Tako sam dobio prve informacije, iz prve ruke, o tome kako je nastao prvi animirani film u Neoplanti u Novom Sadu jer je on, apsolutno sigurno začetnik svega … u najkraćim crtama tako je to bilo? On je pre toga, negde oko ’63-e napravio prve crtane filmove u Beogradu, samoinicijativno. Dakle, klub karikaturista, koji su se okupljali oko lista „Jež“… oni su otišli kod tadašnjeg Ministra kulture i dobili su nekakva sredstva i pokrenuli su produkciju… krenuli su da rade u „Slavija filmu“, koja je kasnije propala ali su čelnici „Avale filma“ videli da se tu nešto ambiciozno radi pa su ih zvali kod njih. Tako je formiran „Studio za animirani film – Avala film“, tu su urađeni prvi animirani filmovi u Srbiji, posle drugog svetskog rata. Međutim nije bilo nekakve želje da se to nastavi, da se ozbiljnije radi na tome, onda je Nikola Majdak, to je negde oko ’66-te, saznao da se u Novom Sadu pokreće filmska kuća Neoplanta, da je Svetozar Udovički direktori da je raspoložen da se bavi animiranim filmom… i tako je urađen prvi animirani film koji se zvao „Zaljubljen u tri kolača“…

… tu se, prvi put, pojavljuje „čudo prirode“: Borislav Šajtinac…

…tako je. Borislav Šajtinac je rođen u Melencima, školovao se u Somboru i  Novom Sadu, tu je završio srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“, zatim je otišao u Beograd, tamo studirao Likovnu umetnost ali je ubrzo otišao u Francusku pa se onda na kratko vratio… u tom nekom mimohodu, između Pariza i Novog Sada, ga kontaktira Nikola Majdak i predlože da rade animirani film… i uradili su taj film, odmah za tim je Šajtinac uradio film „Analiza“, taj film je uradio sam, da bi ’68-e krenuli da, u toj burnoj godini, rade film koji predstavlja najveće iznenađenje, to je „Izvor života“.  Film je dovršen početkom1969-te, tokom te godine je osvojio čak pet prvih nagrada, na najvećim festivalima. Tu je najveći festival u Čikagu a nagrada se zove „Zlatni Hugo“ (Golden Hugo – Chicago). Danas je gotovo nemoguće ući u takvu selekciju a kada se osvoji ta nagrada, to je automatski nominacija za Oskara, tog ranga je ta nagrada. E sad, teško je objasniti, kako se to desilo? Ono što je moj zaključak je: pre svega, Borislav Šajtinac, je izuzetno likovno darovit čovek, izuzetan grafičar, neko ko je potpuno autentična pojava, neko ko se nije oslanjao na postojeće uzore i modele, čovek koji je razmišljao svojom glavom… samouk je bio u animaciji ali ono najbitnije je da su on i Majdak, tematski napravili film koji se bitno odavaja, bitno se razlikovao od svega što je tadašnja svetska produkcija nudila. Do tada je animirani film, kako da kažem, postojali su politički provokativni animirani filmovi, u istočnoj Evropi…

…najviše u Poljskoj i Čehoslovačkoj…

…da, da, međutim, ti njihovi filmovi su bili hermetični, tamo je kontrola vlasti bila izuzetno velika, često su ti filmovi bivali previše apstraktni. Ovde se dešava nešto drugačije, ovde je baš zbog toga što je to na margini, što se u provinciji pokrenula nekakva produkcija, od koje niko ništa nije očekivao, gde nije bilo neke velike kontrole… oni su napravili film koji je žestoko kritikovao totalitarnu, ondašnju vlast, koji se posredno bavio gorućim problemima. Dakle, definitivno je to godina u kojoj Evropa gori, u kojoj su studenstke demonstracije na svakom koraku, problemi u Čehoslovačkoj, ulazak tenkova u Prag itd. sve je to već poznato… film je nastao kao refleksija na sve to a uvijen je u priču koja se bavi Biblijskom tematikom. Dakle, „lekovit izvor“, oko koga se vlast bori, ne bi li je prisvojila samo za sebe. E to je ono što ja mislim da je dovelo do tog pomeranja, uz originalnu grafiku, uz originalni stil animacije i najednom se dešava potpuno iznenađenje, to je to u najkraćim crtama, nakon toga, Majdak i Šajtinac nisu nastavili dalju saradnju. Očigledno su se razlikovali po karakteru, temperamentu i po nekim drugim stvarima, vizijama kako dalje treba raditi…

… Majdak je prvenstveno filmski čovek, to se može pročitati i u tvojoj knjizi, on je kroz čitav svoj rad, kroz čitavu karijeru se bavio svim i svačim, vezano za film, on je bio „svaštar“… bavio se dokumentarnim filmom, igranim filmom, animiranim… ali je imao neverovatnu osobinu da prepozna talente, on je bukvalno uvukao Šajtinca u tu priču, u jednom momentu kaže da mu, u početku, Šajtinac za film „Zaljubljen u tri kolača“ nije bio preterano ni potreban ali da ga je namerno uvukao u priču da bi ga „inficirao“ radom na animaciji što je kasnije dalo fantastične rezultate. Dok je Šajtinac, baš fenomen, iznikao iz te priče „Zaljubljen u tri kolača“…

…imali su oni saradnju pre toga na filmu „Pardon“ pa su onda radili u Novom Sadu „Zaljubljen u tri kolača“ i onda… da li sam nešto propustio…

… nebitno, dolazi do „Izvora života“ i BUM, veliki prasak! Posle toga se razilaze, razumno, bez svađe, bez neke velike gužve, kako to inače kod nas biva i do kraja su ostali prijatelji, nisu nikada više… ili su samo još jednom radili zajedno?

Ne, Majdak je samo koristio neke Šajtinčeve crteže i neke ideje da bi radio neke „trikove“…

Bitno je da kažemo da Šajtinac u roku od tri godine, uspeva da iz temelja poljulja „imperiju“ Zagrebačke škole crtanog filma koja u to vreme, na čelu sa Dušanom Vukotićem, dobitnikom Oskara 1962 godine za crtani film „Susret“, dominira svetskom scenom. Iz ničega, iz neke tamo provincije… se pojavljuje, bukvalno, jedan čovek u Neoplanti… prvo se mislilo da je to incident ali on za tri godine pravi produkciju od šest-sedam filmova i sa svakim pokupi sve nagrade. U Oberhauzenu tri godine za redom dobija nagrade, osvaja Gran-pri…

… da, da, što se toga tiče, ono što je najinteresantnije, ne samo što te nagrade… ajde da pomenemo, najveća od tih nagrada, ako se mogu meriti po tom kriterijumu ali iz današnje perspektive najveća je nagarada koju dobija je Gran-pri na festivalu u Anesiju, u Francuskoj, tamo je za film „Nevesta“, podelio je tu nagradu, dobio je još jedan autor, čini mi se iz Poljske. To ga je pozicioniralo kao jednog od najvećih svetskih animatora. Znači, što je interesantno, u tom trenutku on pokušava da još aktivnije kritikuje sistem i vrednosti onovremene Jugoslavije ali kroz jezik stilskih figura, na jedan poseban način, esetetikom koja je bila na neki način zatvorena, hermetična ali u isto vreme veoma intrigantna. Svi njegovi filmovi moraju da se dekodiraju, da bi se razumeli, ono što je mene inspirisalo je da se ti filmovi ne mogu pogledati samo jednom i da ti bude sve jasno. Potrebno je pažljivo analizirati te filmove jer oni nisu kao filmovi „crnog talasa“, recimo Žilnikovi ili filmovi Makvejeva iz tog perioda direktno guraju prst u oko tadašnjem sistemu…

… animirani film zahvaljujući tome nekako prolazi. Međutim, kao kolateralna šteta “WR – misterije orgazma” Dušana Makavejeva strada i Šajtinac, dolazi do smene ključnog čoveka, direktora Svetozara Udovičkog, koji je bio političko zaleđe. Bilo je i tada politički “pismenih” ljudi koji su to umeli da pročitaju ali je Udovički to uspevao da ga odbrani. Dolazi Redžep i njegova ekipa, Šajtinac shvata da nema više slobodu, nema više prostora za rad, odjednom, naprasno nema novaca za produkciju…

… samo da dodam,u početku nije bio problem nedostatak novaca nego dolazi do autocenzure, ne u smislu da je on sam sebe cenzurisao nego su u samoj kući se uspostavlja mehanizam za cenzurisanje filmova…

… Šajtinac to shvata i odlazi u Nemačku, zatim Francusku, Belgiju… tamo gde mu je omogućeno da radi, da slobodno diše… međutim u Neoplanti se ubrzo pojavljuje, takođe značajan lik, koji pravi nekoliko veoma dobrih filmova a zove se Zoran Jovanović.

Po mom mišljenju razlika između Zorana Jovanovića i Šajtinca je u tome što… Jovanović je takođe rođen u Novom Sadu ali se likovno formirao u Zemunu i vezuje se za Beograd, on je takođe jedan od pionira animiranog filma… poučen raznim iskustvima iz prethodnog rada, on je takođe vrlo aktivan u šezdesetim godinama, on se okrenuo estetici koja nije toliko direktna, koja je, kako da kažem… njegova ideja je bila da se bavi više globalnim problemima, ti filmovi nisu direktno upućeni na ovaj kulturni prostor, na njegov milje, nego mogu da se čitaju na više različitih načina. U tom smislu, u njegovom radu nije bilo opstrukcija, on je uradio nekoliko filmova, nastavio je tradiciju. On za svoj prvi film “Zastave” dobija specijalnu nagradu u Oberhauzenu, zatim  radi film ”Pravac” pa zatim “Model”… ono što je interesantno, nastavio bi on i dalje tu uspešnu seriju jer sa ta tri filma je, pored nagrada koje osvaja u inostranstvu dobija i nagradu u Beogradu na “martovsokm” festivalu koji je tada bio veoma cenjen ne samo u SFRJ-u nego u celom svetu. Međutim šta se dešava, to je sada već 1975 godina, još uvek se steže omča, u međuvremenu je promenjen Ustav gde Jugoslavija više nije federacija nego sve više klizi ka nekoj labavoj konfederaciji, poteže se pitanje Kosova… ono do čega sam došao, što me veoma iznenadilo, je da se u dokumentima iz 1975/76 godine se vidi, da se radi na tome da se razvija “Kosovo film”, veliki deo iz budžeta ide dole…a Novi Sad dobija jako malo novca jer je kompromitovan. To su filmovi koji su opasni, koji su upereni protiv vlasti, protiv socijalističkog uređenja itd. Tako da sam došao do zaključka da je to bio ključni razlog zbog čega nije bilo para i da zbog toga Jovanović nije mogao da nastavi sa radom. On je, takođe, sam radio… imao je doduše nekoliko saradnika ali je uglavnom sam gurao sve te filmove i nije mogao da nastavi dalje i vratio se u Beograd. Samo se još jednom vratio u Neoplantu, ako se ne varam 1980 godine, da uradi film “Ipak se okreće”. U suštini desilo se nešto što je “klasika”… u regiji koja je kinematografski naprednija u svakom smislu, da tu pomenemo još nešto, u Vojvodini je oduvek bio najveći broj bioskopa, prosto zbog toga što je to bila Austro-Ugarska, dakle, mreža bioskopskih sala i distribucija je dobro funkcionisala još pre Prvog svetskog rata, kasnije u Karljevini SHS pa potom u Kraljevini Jugoslaviji je Vojvodina bila filmski razvijenija i primetno je da je onda samo postojanje Neoplante bilo neophodno u tom smislu, da je to trebalo dalje razvijati, da se tu trebalo i dalje ulagati… međutim zbog tih rigidnih pravila, odnosno zbog bojazni da će ti filmovi da nešto poremete, zavrće se slavina u smislu finansija i Neoplanta nekoliko godina tavori, na sve to direktiva je da se snimaju samo partizanski filmovi, filmovi sa temom revolucije i NOB-a. Dakle, poznato je da su u jednom trenutku  Žilnik i Makavejev i svi ostali autori, Karpo Godina… svi su najednom razvejani, ostali su samo autori koji su pristali na to da ne rade te, provokativne filmove. Jednostavno, da se ne bave temama koje mogu da kompromituju “velikog vladara” ili sistem koji on predstavlja. U svakom slučaju nekoliko godina nema produkcije uopšte, što je veoma interesantno a ako se pogleda od 1968/69 do 1975 godine, to je čitav niz velikih festivalskih nagrada koje su ti filmovi donosili toj kući…

… i ono što je vrlo bitno za tu priču, veoma velike prihode Neoplanta ostvaruje na osnovu tih filmova, pogotovu nagrađeni filmovi se prodaju u celom svetu od Gvineje do Nemačke, Amerike, Francuske… kroz tadašnji sistem nagrađivanja. Međutim u to vreme se menja i Zakon o finansiranju filmova i filmske industrije tako da se uvodi naknadno finansiranje. To dovodi celokupnu kinematografiju u apsurdnu situaciju što ja mislim da je izum moguć samo na ovim prostorima, producenti počinju da rade filmove iz sopstvenih sredstava, što je kad se pogleda uobičajeno u svetu, međutim onda nekakva Državna komisija, neki ljudi koji nemaju veze sa filmom rangiraju filmove i  određuje da li će uopšte biti prikazivani te da li će uopšte dobiti neke i kolike novce… premije. Što je apsolutno neverovatno bilo gde u svetu…

…da,da… ali ni to pomeni nije bio nekakav,veliki problem. Glavni problem je bio upravo to što je postojao diktat od gore da se rade filmovi sa ratnom tematikom, filmovi koji afirmišu NOB i sistem, generalno. U tom smislu najbolji pokazatelj je da kada je snimljen prvi animirani film posle tog zatišja, u kome nije bilo sredstava za Vojvođanski film, to je bio jedini film Karolja Seleša, koji je, naravno, slavio NOB, zvao ’41. odnosno “četrdeset prva” u kome se vidi nastajanje Partizanskog pokreta na ovim prostorima, to je kratak film od 2,5 minuta, tu se vidi kako nacisti okupiraju zemlju a onda kako se rađa otpor, kroz jezik minimalističke animacije. Indikativno je da je to prvi film koji je produciran posle trogodišnje pauze da bi sledeći filmovi bili sa nekom kritikom na socijalne konotacije ali gde nema više neke aktivne kritke u smislu prethodnih ostvarenja. Jedini izuzetak do gašenja Neoplante je film koji je napravio Stevan Živkov. On je bio dovoljno vešt da radi filmove koji su na prvi pogled naivni, koji na prvi pogled ne gađaju ništa specijalno, koji nisu angažovani… međutim kada se pogledaju malo pažljivije, to su filmovi veoma duhoviti i kad se malo bolje pogleda vidi se da je on jedini pokušavao da kritikuje sistem koji je veoma trom, birokratiju koja je nazamisliva, zapravo, pre svega je kritikovao jednoumlje. Najbolji pokazatelj toga je što je on pokušavo je njegov film “Kolač” koji je takođe bio prikazan u Oberhauzenu i osvajio je silne nagrade, to je najuspešniji film u toj poznoj fazi Neoplante. Međutim od 1975 pa do kraja produkcija nije konstantna, recimo 1978 godine nije urađen ni jedan film, pa onda 1979 samo jedan, sve je to mnogo skromnije do kraja. U međuvremenu je Beograd uzeo primat, pre svega “Dunva film”, tamo su se skupili svi autori, tamo je najveća produkcija… ta producentska kuća osvaja najveće nagrade a Neoplanta više i ne pokušava da nastavi tradiciju. Moj zaključak je da je propuštena prilika, vidi se da je Udovički planirao, nakon velikih uspeha Borislava Šajtinca, da napravi ozbiljnu, veliku produkciju animiranih filmova u Novom Sadu. Međutim sve to je osujećeno i ostalo je sve to samo kao ideja. Postavlja se pitanje šta bi se desilo da je zaista krenula škola jer, pre svega, je to bio plan… da se edukuju mladi animatori, da se oni uposle, da se sve to podigne na jedan viši nivo. Da još jednom napomenem, svi ti Neoplantini autori, njih nema mnogo, oni su uglavnom bili samouki i samostalno su uglavnom radili, što je presedan. Dakle, to je iscrpljujuća stvaralačka praksa, u ono vreme je crtani film zbog svoje složenosti morao da uključuje veliki broj ljudi jer se tu podrazumeva veliki rad…

…svi drugi su u to vreme uključivali čitave manufakture, u Zagrebu je “Jadran film” imao preko 200 ljudi, a ovde su se animiranim filmom bavili pojedinci…

…oni su sve sami radili: oni su sami pisali scenario, sami su konkurisali za pare, sami crtaju, sami kopiraju, sami rade podloge, kolorišu, snimaju, rade u trik odeljenjima,sami pronalaze saradnike na polju zvuka, montažere, njihovi budžeti su minimalni u poređenju sa Zagrebom itd. Zbog toga je to fascinatno, kada se pogleda, ukupno je Neoplanta, ja sam došao do te brojke, moguće je da mi je nešto i promaklo, za 19 godina ukupno je urađeno 27 animiranih filmova. Kada se pogleda broj osvojenih nagrada i značaj tih festivala na kojima su osvajane, to je zaista impresivno i to ostaje kao značajan  momenat u našoj kulturi koji je potpuno gurnut pod tepih. Danas kada bi pitali nekog prolaznika da li su se nekada u Novom Sadu pravili animirani filmovi on bi verovatno odgovorio da nema pojma…

… polako dolazimo do konačne katastrofe, zvane Veljko Bulajić i “Veliki transport”. U tom delu se pojavljuje tvoje zapažanje “veliki transport animiranih filmova” gde protivzakonito, bez ovlaštenja, tadašnji direktor, za koga možemo reći da je potpisao smrtnu presudu Neoplanti, kompenzuje dug vezan za “Veliki transport” prema italijanskom koproducentu, sa filmovima proizvedenim u ranijem periodu. Čini mi se da se radi o tri igrana i šest animiranih filmova. Bez znanja autora, bez ikakve odgovornosti, sem što naravno nije više bio direktor. Tako nešto da se desi u bilo kojoj zemlji u svetu, tog čoveka bi raspeli. Do dana današnjeg nikakve krivične ni materijalne odgovornosti, rukovodilaca iz tog perioda, nije bilo. 

 

(nastavak u drugom delu)