KO SU BILI PRVI NOVOSADSKI „TAJKUNI“

KO SU BILI PRVI NOVOSADSKI „TAJKUNI“

U prve, poznate Novosađane koji su živeli i radili u Novom Sadu, a koji su se ubrajali u prave bogataše onog vremena, ili “tajkune” kako se danas popularno nazivaju bili su uglavnom stočari ili mesari. Mesari ili kasapi bili su najbogatiji građani još u vreme kada se ovo naselјe nazivalo Petrovaradinski Šanac. Tako možemo reći da je prvi novosadski bogataš bio katolik, Petar Ferenci, čija je kuća bila baš na onom mestu, gde se danas nalazi Gradska kuća, na samom Glavnom gradskom trgu. On je pre nego što se doselio u Novi Sad, 1740. godine, jedanest godina bio kasapin u Beogradu. Naravno, u onim vremenima je pod kasapinom ili mesarom smatran i trgovac stokom i zakupac pustara na kojima je stoka pasla, a bila je uglavnom namenjena za Bečku pijacu. Takav je kasapin u ono vreme bio i Mila Milanković, deda narodnog dobrotvora Luke Milankovića, a brat prvog Srbina koji je bio sudija u Novom Sadu, Pantelije Milankovića.

U Novi Sad donosili su bogatstvo i žitarski trgovci, trgovci hrane. Od njih na prvom mestu svakako treba spomenuti, kao veoma bogatog čoveka, Kostu Jovanovića, Zmajevog pradedu, koji se 1775. godine uortačio sa Tomom Uskokovićem i u trgovinu uložio 1000 forinti. Za pet godina rada ortaci su imali dobit skoro 2500 forinti, a radili su sa tri lađe, od kojih su dve bile žitarice, a jedna vinarica. I Kostin sin, Jovan Jovanović (otac Zmaj Jove), iako je završio gimnaziju i već počeo da radi kao činovnik u Magistratu, nastavio je žitarsku trgovinu. Tek pošto je u ovoj trgovini izgubio imetak, on se vraća u službu Magistrata. I deda Zmajeve žene Ruže, Mihail Ličanin, takođe se bavio žitarskom trgovinom i njome se obogatio. Svojim naslednicima on je ostavio, pored nepokretnosti i 40.000 forinti u gotovini. Kada je 1795. godine činjen pokušaj da se obnovi srpska gimnazija u Novom Sadu (Novi Sad je već 1732. godine imao prvu u Srpsku latinsku školu), žitarski trgovac Simeon Perišić, zvani Talir, rodom iz Kostajnice, ponudio je za nju 1000 forinti. Sava Vuković, osnivač fonda za srpsku gimnaziju u Novom Sadu, izvozio je od 1769. godine duvan koji je sam sadio na svojoj Vukovićevoj adi u Novom Sadu. Izvozio je i vosak u Veneciju, odakle je ovamo uvozio zanatske i industrijske proizvode. Godine 1810. izvozio je on i hranu u Sisak na svojoj lađi “Leone”, za koju se govorilo da je bila najveća i jedinstvena lađa na Dunavu.

I dućanski trgovci donosili su u Novi Sad bogatstvo, blagostanje i prosperitet. Koliko su oni bili jaki najbolјe se vidi po jednom izveštaju Magistrata, koji je upućen namesničkom veću u Požunu, 18. aprila 1771. godine. Po njemu bilo je tada u Novom Sadu šest trgovaca latinskog obreda (od kojih su četvorica bili Jermeni) čiji je imetak procenjen na 14.300 forinti. Pravoslavnih trgovaca bilo je 42, sa 29 radnji (mnogi su bili uortačeni u jednoj radnji), a sa imetkom procenjenim na 98.700 forinti. Bakali, ovde nisu uračunati, nego samo veći trgovci koji robu sami donose iz Nemačke, iz Trsta i Venecije, Beča, iz Sibinja i iz Turske. Ti su trgovci, vrlo često i dobro školovani. Neki čak imaju i završene gimnazije. Nije onda ni čudo što je Sava Tekelija, 1811. ili 1812. godine, kada je otputovao za Rusiju, u Odesi se zatekao kao “burgermenstera Petroviča Srbina iz Novog Sada”. Gradonačelnik velikog ruskog grada bio je tada jedan novosadski trgovac!

I zanatlije onog vremena, zaštićeni ustanovom esnafa, živeli su u izvesnom blagostanju, prilagali na prosvetu i na druge narodne potrebe, a decu svoju dobro vaspitavali. U Novom Sadu naročito dolaze u obzir takozvani srpski zanati, ćurčijski, kabaničarski, kazandžijski, sapundžijski, kujundžijski, dunđerski, kapamadžijski (jorgandžijski), sabovski (koji su šili odela, tzv. mađarskog kroja). I među zanatlijama ima veliki broj sposobnih, koji čine i onaj krucijalan prelaz ili korak iz zanata u umetnost. Mnogi između njih znali su vešto da režu drvo i izrađuju od njega oltare, pevnice i ripide za pravoslavne crkve. To su bili pravi umetnici-zanatlije.

 

Za vojvodjanske.rs piše Zoran Knežev

Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com…ili na broj telefona 064/1258337

Author Image
Danica Vŕbová
%d bloggers like this: