RASPEVANI TATARI

Međunarodni pozorišni festival jezičkih manjina - SINERGY#WTF 2

PROSCI – Tufan Minuljin

reditelj: Railj Sadrijev; produkcija: Buinski državni dramski teatar, Buinsk/Rusija                                                       

igraju: Viljnur Šajhtudinov, Ajgulj Sagejeva, Endže Satdinova, Rima Hamiduljina,Guljzada Kamartdinova,  Amina Šarafutdinova, Irek Gajnjetdinov, Iljfir Sultanov, Railj Sadrijev, Eljmira Semjonova                                                

I tako…polako ali sigurno stigli smo do polovine festivala Sinergy#WTF2, četvrte večeri smo imali priliku da gledamo petu, po redu, predstavu u izvođenju Buinskog dražavnog dramskog teatra iz Buinska, republika Tatarstan, Ruska federacija. Sigurno, jedan od najvećih darova koje nam pružaju ovakvi festivali je da se bez mnogo dekomodacije, bar informativno, upoznate sa nekim predelima i ljudima za koje ste nešto, nekada čuli da postoji. Pouzdano znam da mi, pozorišnih ljudi, koji smo inficirani nemirom,  koji smo rođeni kao “skitnice” za koje se kaže: “ne drži ih mesto” posedujemo neko posebno čulo koje nas sa lakoćom može preneti hiljadama milja daleko a da se pritom ne pomerimo sa mesta u publici. Tako smo sinoć imali priliku da se nađemo u srcu Tatarstana za koji smo, kao većina ljudi sa ovih prostora, čuli samo na časovima istorije davnih dana, sad već nisam siguran u osnovnoj ili srednjoj školi. Pasionirani ljubitelji fudbala su verovatno čuli za Kazanj, glavni grad republike Tatarstan, zahvaljujući FK Zenit koji se godinama unazad nalazi u vrhu ruskog fudbala i to bi bilo sve, a ovde se radi o Buinsku gradiću od dvadesetak hiljada stanovnika, 140 kilometara južno od Kazanja, kako Google kaže i njihovom teatru. Tako da smo sinoć imali priliku da se, ako ništa drugo, susretnemo sa našem sluhu neprepoznatljivim , malo tvrdim ali simpatičnim  jezikom, tradicionalnim tatarskim običajima i vrlo brzo shvatili da i tamo u tom, nama dalekom, svetu imaju potpuno iste probleme, da su svuda “stare Babe” stare, da su mladi neshvaćeni, da često ni moderna rešenja i načini nisu savršeni u rešavanju ljubavnih problema ali ni tradicionalni nisu mnogo bolji ipak za sve treba imati samo malo dobre volje….

foto: Srđan Pabllo Doroški

Ako se dobro sećam, u besedi na otvaranju Festivala, g. Vencel je rekao da ga spoljašnost zgrade  novosadskog pozorišta, zbog rekonstrukcije fasade, podseća na licidersko srce ali da je to ipak Srce! U skladu s tom opaskom, sinoć smo imali priliku da vidimo “licidersko srce” na pozornici tj. unutra. Videli smo vatromet boja i folklora kroz tradicionalne nošnje u pojedinim scenama, najviše kroz scenografska rešenja, koja su nam dočaravala izgled dvorišta nekog seoskog ili prigradskog domaćinstva u okolini Buinska. Ansambl državnog Buinskog teatra nam je punog, širom otvorenog srca ispričao nekoliko zgoda i “nezgoda” iz života lokalnog stanovništva sa puno pesme i igre, koje neodeoljivo podsećaju, ovo matoro piskaralo, na pozorišnu predstavu “Đido” – Janka Veselinovića, čini mi se da je kasnije bila i televizijska adaptacija iste.

foto: Srđan Pabllo Doroški

Ovaj veseli komad sa igranjem, pevanjem i pucanjem, bez nekih velikih pretenzija, je publici razgalio dušu koja uživala i sa blakonaklonošću prelazila preko nekih tehničkih nedostataka i čestih preterivanja u scenskom izražavanju a posebno je aplauzima nagrađen trud aktera koji su za ovih par dana boravka u Novom Sadu naučili nekoliko replika na srpskom jeziku i ubacili ih u predstavu.

foto: Srđan Pabllo Doroški

Sve u svemu bilo je ovo još jedno lepo, opušteno veče na festival i možemo samo da poželimo ovom mladom pozorištu, po godinama postojanja i mladom kolektivu koje predvodi Railj Sadrijev, narodni umetnik Republike Tatarstan, puno uspeha u budućem radu i da budu istrajni u očuvanju pozorišne, prometejske vatre u svojoj sredini te da ih ponovo vidimo na nekom od budućih izdanja ovog ili nekog drugog festivala.

foto: Srđan Pabllo Doroški

 

Za vojvodjanske.rs piše: Dragoljub Selaković