Posle dodele nagrada stručnog i ostalih žirija, nakon vrlo emotivnih beseda dobitnika Sterijinih nagrada za ukupan doprinos dramskom stvaralaštvu doajena srpskog glumišta g-đe Renate Ulmanske i g. Predraga Ejdusa te završne reči direktora Sterijinog pozorja dr. Miroslava Mikija Radonjića predstavu u čast nagrađenih izvelo je Niško narodno pozorište. Tekst Zorana Pešića – Sigme, urednika časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina, je 2017godine pobedio na konkursu Sterijinog pozorja za savremeni dramski tekst i po dobrom običaju je zajedničkim snagama, Niškog Narodnog pozorišta i Pozorja, ugledao svetla pozornice početkom ove godine tako da im je pripala ta najnezahvalnija uloga, da zatvori festival. Biti pozvan i igrati na Sterijinom pozorju u konkurenciji ili van iste, je čast i priznanje a niški glumci su čestito i pošteno odradili svoj deo posla pa mislim da pristojnost nalaže da prozborimo o njihovoj predstavi odigranoj pred proređenim gledalištem scene „Pera Dobrinović“.
U nekom drugom kontekstu, nekom drugom vremenu, potpisnik ovih redova je ubeđen da bi ova predstava sigurno bila uvrštena u zvaničnu selekciju a verovatno bi pretendovala za neku od nagarada. Zbog svega nevednog mislim da je bilo iritantno i veoma nepristojno što je deo publike, kojoj se ovakav vid pozorišnog promišljanja ne sviđa ili ga ne razume, tokom trajanja predstave napuštao salu. Apsolutno je bilo ostavljeno dovoljno prostora i vremena nakon uručenja nagrada da slavodobitnici i oni koji su više zainteresovani za dešavanja oko pozorišta nego za samo pozorište napuste salu pa je, naglašavam još jednom, nepristojno ometati izvođače i publiku koja želi da vidi predstavu, izlaženjem tokom trajanja predstave. No da konačno kažemo nešto o samoj predstavi.
Već iskusna, dokazana u svom zanatu, rediteljka Đurđa Tešić je, čini se, sa autorskim timom, vrlo dobro pročitala tekst i izvukla iz anasambla ono što se u zadatim okolnostima dalo izvući. Čim bacite pogled na glumačku ekipu vidite da je koristila pojačanja u vidu gostujućih glumaca a poznato je da to proizvodi dodatne troškove, sa takvim rešenjima ni jedna uprava nije baš srećna. Ipak, vidi se da je uspela da okupi kompaktnu ekipu koja je na sličnim ili istim talasnim dužinama pa samim tim daje svoj maksimum. Ovaj tekst pisan u maniru najznačajnih stvaralaca, nekada jako popularnog na ovim prostorima, apsurdnog teatra uopšte nije lako postaviti na scenu. Neophodan je dodatan napor u radu sa glumcima da bi ih oslobodili stega nametnutih realističnim repertoarom sa kojim su najčešće suočeni. Morate kod njih izgraditi otklon od rutinskih glumačkih postupaka da bi poverovali sebi u takvim situacijama, da bi im, sledstveno tome, poverovala i publika a to nije tako jednostavno, čini se da je rediteljka kod većeg dela ansambla u tome i uspela.
Scenografsko rešenje Zorana Petrova je maksimalno pomoglo u razrešašavanju šifre za funkcionalno razigravanje priče daočaravajući nam atmosferu kroz aoscijaciju na neku napuštenu javnu garažu tako da u svakom momentu očekujute da će iza glomaznih stubova u svakom momentu fijuknuti nekakav fantomski, usamljeni automobil, koji ni pogledom nećete moći da ispratite a koji nikako ne dolaze. Dodatnu teskobu nam stvaraju, takođe glomazne, niske poprečne grede kojima su ti stubovi povezani kroz koje probija odsjaj krezubih neonskih reklama u daljini. Razbacani parčići betona i pokojeg kamena upotpunjuju teskobu a uz vešto postavljen mizanscen se pretvaraju u neophodne rekvizite, dužano poštovanja reditediteljsko promišljanje.
Godoovski kostimi uz arlekinsku šminku potpuno korespondiraju sa pomenutim rešenjima i upotpunjuju doslednost u kreativnom nadopunjavanju autorskog tima, kostime potpisuje Maria Marković Milojev. Da bi ugođaj bio kompletan pobrinuo se kompozitor Vladimir Pejković sa efektim songom na samom početku koji drastično podiže atmosferu: „Mora nešto da desi…“ i preciznom muzičkom podlogom (zvučnim efektima) koje proizvodi, u živo, na električnoj gitari i raznim pomagalima Uroš Kostić
Iz već pomenutog glumačkog ansambla se izdvaja ženski deo ekipe. Jasminka Hodžić (Veštica plave kose) i Dragana Jovanović (Kasirka) svojom žestinom i doziranom persiflažom za nijansu se bolje snalaze u zahtevnim zadatcima na sceni. Od, većinskog, muškog dela ekipe treba na prvom mestu pomenuti odličnog Zlikovca u tumačenju Danila Petrovića i Čoveka – Marka Pavlovića kao i epizode Novinara – Miloša Cvetkovića te Psa lutalice – Stefana Mladenovića. Bojan Veljović – Čistač cipela, se izgleda nije baš na vreme probudio pa je u prvom delu bio malo indisponiran ali ga je igra kolega u drugom delu vratila u život.
Sve u svemu „Ulica usamljenih automobila“ je ostala usamljena u kontekstu, kakav je viđen na ovogodišnjem Pozorju, ali nam je dodala neophodnu ilustraciju na dešavanja u teatarskom životu u zemlji Srbiji, što je do pola puna sala gledalaca nagradila zasluženim aplauzom.
Ps. Sa prikazom predstave izvedne u čast nagrađenih piskaranje o ovogodišnjem Pozorju nije završeno, o ukupnom utisku i komentar na dešavanja tokom celog festivala imaćetet priliku da čitate za dan/dva, kada se utisci malo slegnu.
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.